Ona je jedan od najtiražnijih autora današnjice, njene knjige gotovo retko mogu da se nađu u knjižarama, jer čim stignu, odmah se i prodaju, ali putem njenog sajta možete poručiti i svoj primerak, sa posvetom. Reči Brankice Damjanović dovode nas u različita raspoloženja, od smeha do suza, prihvatanja, oproštaja, ljubavi, stiže se za samo nekoliko minuta tokom čitanja njenih knjiga.
Ovo su neki od najlepših delova iz do sad objavljenih dela žene koja se usudila da izađe iz komfor zone i prati poruke svog srca kako bi ostvarila svoj san.
„Odavno ne govorim nista ružno o drugim ljudima. Prvo, shvatila sam da to nije lepo, a drugo – život bi me neizostavno svaki put dovodio u situaciju da razumem te ljude, pa čak i da sama postupim onako kako su oni postupili u određenom trenutku, a ja taj postupak osudila. Odavno ne govorim ružno o drugim ljudima. I ne, nije to ustupak njima. To je dar meni. Tako štedim vreme, a vreme je novac….pardon, vreme je život, a šteta je svoj život trošiti na nešto ružno, na nešto što smatramo ružnim pa nam sudbina pokaže da ni sami nismo imuni ni na šta. Kad mi se nešto baš ne dopadne, ja tad uradim nešto što volim dvostruko marljivije i sa još više ljubavi. To je moja „osveta“ onom što mi se ne sviđa. „Tvoj život je tvoja poruka svetu.“ piše na mojoj šoljici za kafu. Nastojim da to ne zaboravim kad dobijem poriv da bilo koga „naučim pameti“.“
„Život je poput zvezdanog neba. Zvezde su ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, deo našeg života. Imamo svoju Severnjaču, onu najsjajniju koja nam pokazuje put; tu je i Danica, uvek vidljiva, zvezda iako to nije, i bezbroj onih koje svetlucaju i daju draž našem životu. Vidljive su noću, kad nastupi tama, ali su jednako tu i po danu. Postoje i zvezde padalice. Njih izgubimo, ali dok se gase daju nam šansu da pomislimo želju. Moja je želja uvek ista: Da na nečijem nebeskom svodu, u novom ciklusu rađanja (jer sve se okreće), baš ona bude najsjajnija zvezda, ako je već sa moga neba morala da se otkine.“
„Strahovi se obistinjuju. I snovi, jednako.“
„Volim ljude koji mirišu na čisto. Kad progovore.“
„Ranjen sam u srce, metak je u kritičnom stanju“. Kakva genijalna misao. Ne ide se silom na blagost, oružjem na srce, mržnjom na ljubav… Sila Boga ne moli, kaže narod. Istina. Zato i nema nikakve šanse pred ljubavlju.
„Gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti. Možda neko uspavljuje dete u tom času, možda neko oplakuje umrlog ili se moli za obolelog… Gledaj da te radosti malo podeliš i sa drugima, onako kako su to nekada radile komšije; kad bi ko od njih ispekao štrudlu ili sitne kolače on bi pokucao na komšijska vrata i rekao: „Uzmite, još je vruće“. I tad bi se u dve kuće jelo. Može se radost fino razdeliti na mnogo delova, a da se ništa ne umanji ili izgubi. Divno je radovati se, samo gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti, jer šteta bi bila propustiti susret sa sobom za koji je, ipak, potrebna tišina.“
„Dobro sam. I imam na to pravo. Bez obzira na sve, čovek treba da zna da je radost njegovo prirodno stanje. Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se ni tuđa nesreća ne umanjuje sopstvenom nesrećom. Siromašnom nećemo pomoći ako postanemo siromašni, već ako imamo dovoljno i za sebe i za njega. Radujte se i onda kad vam se čini da je svet potpuno poludeo. Radujte se, tako ćete mu najviše pomoći. Vaš osmeh će se u novu zvezdu noćas pretvoriti.“
„Kad uzmeš svoj život u svoje ruke, računaj na to da ćeš imati pune ruke posla. Nije lako, ali vredi svakog truda.“
„Kažu da je lako narugati se drugom biću. Ne mislim tako. Ruganje drugom počinje tamo gde prestaje radovanje sebi. A to mora da je mnogo teško.“
„Svi imamo majke. Samo, nečije majke žive i mrtve, a nečije su mrtve iako još uvek žive. Mene je davno jedna devojčica pitala: “A što ti kažeš ‘majke mi’ kad nemaš majku?” Tad sam se rastužila, a sad bih joj ovako odgovorila: „Majke žive u sreći deteta, a umiru u njihovom zaboravu.“
