Piše: Aleksandra Saša Simović

Foto: Ema Berdnarž

On je jedan od najčitanijih autora na ovim prostorima. Njegove reči su za mnoge kao obloge od mastila na rane koje i dalje krvare nakon život ih izazova ili  “wake up call” nakon  koga shvatate da je važno da preuzmete odgovornost za svoj život odmah i krenete u akciju. Bogdan Stevanović Blogdan oduševiće vas svojom iskrenošću i bocnuti istinom.

Odakle ljubav prema pisanju? 

Bogdan Stevanović Blogdan: Pisanje nije bilo oduvek prisutno u mom životu. Više je bilo prisutno čitanje, pogotovo kratkih formi kao što su priče, kolumne, eseji. Pa je verovatno to dominantno uticalo i na mene da se odvažim prvo u pisanju kratkih priča.

Kako ste odlučili da master iz novinarstva završite baš u Barseloni?

Bogdan Stevanović Blogdan: Rekao bih da je to sticaj okolnosti bio takav. Oduvek sam imao želju da studiram u inostranstvu, čak i nakon srednje škole, a pogotovo posle fakulteta. Pošto sam jako voleo Barselonu a i tečno govorio španski, našao sam pristupačan master koji se odvijao upravo na španskom jeziku i poslao aplikaciju. I prihvaćen sam.

Da li smatrate da je pisanje dobar vid terapije?

Bogdan Stevanović Blogdan: Pisanje je odličan vid terapije. Uvek je bolje da trpi papir nego ljudi oko mene. Eto, ukratko sam opisao i razloge zbog kojih pišem. Hahaha

Kad su vaše kolumne počele da se dele masovno i da vas ljudi citiraju, šta ste pomislili tad?
Bogdan Stevanović Blogdan: Pomislio sam da možda i nisam toliko usamljen u svojim mislima i stavovima koliko sam to mislio da jeste slučaj dok nisam objavljivao to što pišem. Pomislio sam da je moja dugogodišnja istrajnost u pisanju možda i vredela, jer većera je uvek ukusnija kada je podelimo sa nekim, nego kad je jedemo u samoći. Isto je i sa pisanjem.

Vaša druga knjiga upravo je ugledala svetlost dana. Nema zadnju koricu već dve naslovne i kao peščani sat je, može se čitati sa obe strane. Koja je simbolika?

Bogdan Stevanović Blogdan: Simbolika leži u atmosferi koju priče nose, što ih je razvrstalo u dva poglavlja. One koje su pitome, tople i motivišuće nalaze se u poglavlju koje se zove Obloge, a one koje su teške, brutalne, možda čak i bolne, nalaze se u poglavlju sa druge strane knjige, koje se zove Rane. Ova knjiga predstavlja otkrivanje onoga što se nalazi sa druge strane obloga. Otkrivanje Rana. A svi znamo da rane mnogo brže zarastaju kad ih otkrijemo.

Kako Bogdan resetuje sebe?

Bogdan Stevanović Blogdan: Na ovo pitanje mogu da odgovorim filozofski, ali ja ću ipak da odgovorim praktično. Brojim do 17. Svaki put kad me nešto potrese ili mi nešto smeta, ja brojim do 17. Pa ako ne oteram te glupe misli koje me uznemiravaju brojanjem, brojim opet. I tako sve dok se ne smirim brojanjem. Ili, ukoliko je situacija baš gusta. Odem da malo dremnem. Sve bude drugačije kad se probudim.

Jednom prilikom rekli ste da nemate namrštene dane. Kako?

Bogdan Stevanović Blogdan: Imam dane u kojima sa odlično raspoložen i imam dane u kojima sam manje raspoložen. Nemam namrštene dane jer sam shvatio da meni raspoloženje menjanju ili narušavaju moje, sopstvene misli. Ne ljudi, njihovi postupci, ili ikakve okolnosti. Kada sam postao gazda svojih misli, prestao sam da budem rob okolnosti.

Mislite li da se ljudi boje da iznesu svoje mišljenje?

Bogdan Stevanović Blogdan: Mislim, ali i imam razumevanja zašto se boje. Da li ih podržavam u njihovom biranju da ćutaju – ne. Mislim da dostojanstvo leži u pokazivanju i življenja u skladu sa svojim principima. Ne moraju mišljenje uvek iznositi rečima, mišljenje može vrlo lepo i jasno da se iznese svojim primerom kako živiš.

Da li je vreme autentičnih na snazi?

Bogdan Stevanović Blogdan: Autentični ljudi su uvek na snazi. Nikad nisu mejnstrim i uvek su disidenti. A nisu mejnstrim jer nisu mnogobrojni, ili postanu menjstrim nakon što umru. Autentičnima se nikad ne skida kapa na njihove oči. Oni se osporavaju, diskredituju, sapliću, i postaju najveći i večni jer autentični umeju da se na to ne obaziru. Oni samo daju svoju suštinu i na kraju pobede, jer postanu večnost.

Nedavno sam shvatila da na Instagramu nikad niko ne plače, nema tužnih. Kakva poruka se po vama, šalje na taj način?

Bogdan Stevanović Blogdan: Instagram je mreža na kojoj se dele fotografije i video sadržaji, i verujem da je ljudima neprijatno da plaču pred kamerama ili dele svoje poraze i bol u vidu fotografija ili tome slično. Meni je žao što i ostali vidovi umetnosti imaju tendenciju ka toj utrnulosti, pa sad nije in da voliš bolade, da se rasplačeš uz film, da čitaš drame. To negiranje postojanja skale ljudskih emocija, od najniže emocije do najviše, vrlo je riskantno.

Zašto je u današnje vreme ljude stid da pokažu emocije?

Bogdan Stevanović Blogdan: Zato što se ranjivost razume kao slabost. Niko ne shvata da je u ranjivosti moć. Da ranjivi ljudi poznaju sebe, znaju mapu svog naličja. Oni koji forsiraju čeličnost, gutanje emocija, biranje da ne pokažu šta osećaju – jesu oni koji su nažalost najslabiji.

Kad ste poslednji put plakali?

Bogdan Stevanović Blogdan: Ja to bogami često. Uz knjigu, flim, muziku. Ponekad i dok pišem. Od tuge nisam plakao godinama. Meni suze idu kad moje unutrašnje biće oseti potrebu da nadiđe velićinom moje fizičko biće, i tad krene da luči suze ili da se ježi. Traži više prostora za žurku.

Rekli ste da “nije sreća ulica pa da ti drugi kažu gde da je nadješ”. Šta je sreća?

Bogdan Stevanović Blogdan: To je prirodno stanje duhovno osvešćenog čoveka. Kako kaže Pekić: “Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.”

Zašto ljudi misle da će biti srećni kad nađu partnera- drugu polovinu?

Bogdan Stevanović Blogdan: Zato što smo odgajani u svetu u kom društvo nameće osećaj da ćeš biti vrednovan kao potpuna osoba onda kad se oženiš ili udaš. Nikakve druge lične ostvarenosti ne dolaze u obzir kao relevantne za sreću. I onda mi u takvom svetu odrastemo 30 godina, a pritom, mislimo da vredimo samo onoliko koliko je neko spreman da nas voli, jer nemamo osvešćen osećaj sopstvene vrednosti dok nam neko ne kaže – lep si, zgodan si, interesantan si, seksi si, duhovit si. Velika mana zapadnjačke civilizacije je što misli da spoznaje sebe kroz utisak drugih ljudi o njihovoj sopljašnosti i materijalnoj uspešnosti.

Šta je za vas ljubav?

Bogdan Stevanović Blogdan: Ljubav je davanje. Potpuno smo pogrešno postavili stvari kad se o tome radi. Volim ribu, pa je ubijem i pojedem. Tako se postavljamo i u vezama. Volim te, sad ću da te uzmem za sebe. Mi kao civilizacija tražimo ljubav na svim pogrešnim mestima. Ako umeš da voliš, onako do daske, beskompromisno, univerzalno i bezuslovno – daj. Prvo daj – jer samo tad pokazuješ da zaista umeš da voliš.

Koje su vaše tri omiljene knjige?

Bogdan Stevanović Blogdan: Zapisi iz podzemlja – Dostojevski. Rani jadi – Danilo Kiš. Razgovori sa Bogdom – Nil Donald Volš.

Šta je kreativnost? Recite mi nešto više o vašim radionicama kreativnog pisanja?

Bogdan Stevanović Blogdan: Kreativnost je onaj najinspirisanije deo nas koji nas podstiče na stvaranje. To je deo nas koji se jako teško sputava, a kad se sputava budu u nama frustraciju. I to je onaj deo nas koji najčešće sputavamo. Moje radionice zamišljene su kao poligon za davanje vetra u leđa ljudima koji vole da pišu, koji se bore sa stidom i strahom od mišljenja okoline, i nudi neke zanimljive alate koji mogu pomoći da to što napišemo bude čitljivije.

Luna Lu gost je predavač na vašim radionicama, koja je najvažnija lekcija koju ste možda naučili od nje? Ili savet koji ste dobili od nje?

Bogdan Stevanović Blogdan: Od nje najviše učim posmatrajuću je i slušajući je. Ona je hodajući primer spontanosti i kurčevite beskompromisnosti kada se radi o njenom sistemu vrednosti. Naučila me je da se najbolje piše onda kad naučiš da slušaš druge ljude. Donela je u svet ovog milenijalnca mnogo kvalitetnog i iskonskog bunta iz prethodnog veka. I mnogo mi je draga.

Recite mi nešto o ilustracijama koje su upotpunile vašu novu knjigu?

Bogdan Stevanović Blogdan: Od trenutka kad je izašla prva knjiga znao sam da želim u narednoj da budu ilustracije. I na potpisivanju knjige u Nišu, prišla mi je devojka i poklonila mi crtež koji je nacrtala za mene, a ja sam se momentalno zaljubio u njeno crtanje. I evo, ona je danas autorka svih ilustracija u novoj knjizi. Zove se Katarina Baćević i ima dušu veliku kao univerzum koju nam daje suptilno kroz vrh svoje olovke.

Vaša podrška Nurdoru je nemerljiva, i deo od prodaje ove knjige novac ćete donirati njima. Koliko je ustvari važnije ono što mi dajemo drugima, nego darovi koje primamo?

Bogdan Stevanović Blogdan: Davanje drugima je ono što nas uveseljava, primanje darova je ono što uveseljava one koji daruju. Posle nas ostaće samo ono što smo uspeli da ostavimo u drugima i podelimo sa drugima, ništa ne nosimo sa sobom.

Da li su stvari jasnije i lakše “sa druge strane obloga”?

Bogdan Stevanović Blogdan: Nisu, ali čitajući šta se krije sa druge strane obloga, one same i njihova svrha u ovom životu postaće nam jasnije.