Bojan Vuković, slikar i fotograf, skroman, talentovan i sjajan čovek koga sam upoznala na početku svoje karijere PR menadžera. Tokom 15 godina koliko ga poznajem kroz posao, mogu reći da je čovek koga vole svi. Cenjen, poštovan, dobronameran i beskrajno talentovan. Do skoro sam mislila talentovan za fotografiju, sad znam da je pre svega slikar. Kad sam videla portret Željka Obradovića u svim medijima, oduševila sam se jer je urađen maestralno, još više me je obradovalo kad sam saznala ko stoji iza te slike. Srećna sam jer imam priliku da podelim priču divnog čoveka, za čiji rad će se tek čuti u godinama koje su ispred nas.
Od malena si voleo da crtaš, ali si se ipak opredelio da ti fotografija bude primarna i da se time baviš. Kako je do toga došlo ?
Bojan Vuković: Oduvek sam voleo likovnu umetnost. To je prva prepoznala nastavnica srpskog, jer je videla ilustraciju jedne pesme koju sam nacrtao u svesci i na njenu inicijativu sam upisao časove slikanja. U tom ateljeu sam ostao sve do kraja srednje škole. Tamo su me savetovali da razmislim o fotografiji ili kameri zbog osećaja za kompoziciju ali i da ne zanemarim slikarstvo. Na kraju je to i bila moja odluka.
Kad si uradio svoju prvu sliku, portret koju si predstavio drugima?
Bojan Vuković: Za vreme učenja u ateljeu kod profesora Miškovića smo imali dosta kolektivnih izložbi i učestovali smo na svetskim bijenalima. Tako da sam već kao osnovac imao priliku da se pokažem, predstavim radove, čak i osvojim nagrade i diplome.
Fotografišeš javne ličnosti, između ostalog, dugi niz godina, sad radiš i njihove portrete. Šta te najviše inspiriše u čoveku?
Bojan Vuković: Uvek sam nekako to razdvajao jedno od drugog, kao da su dve suprotnosti, kao potpuno dva različita sveta ali zapravo se u jednom trenutku potpuno podudaraju i to je možda i normalno zbog prirode posla. Uvek sam težio tome da to bude likovno na visokom nivou, pa da u tom postupku nekako pogodim gest, da na neki način uđem u karakter.
Kusturica, Monika Beluči, Željko Obradović samo su neke od ličnosti čije si portrete radio. Kad si uradio Žocov portret po narudžbini vatrenog navijača Partizana, da li si mogao da naslutiš da će ta slika postati viralna?
Bojan Vuković: Uopšte ne. Ni na kraj pameti mi nije bilo iako sam bio svestan koliko je odjeknula vest o njegovom povratku u klub. Jako me iznenadilo to sve i ostao sam zatečen kada sam video u vestima nešto sto sam objavio na društvenim mrezama. Jedna apsurdna situacija koja mi je, moram priznati, prijala.
Sad ti ljudi naručuju Žocove portrete, pa umeš da se našališ da imamo mirnog, ljutog Žoca. Kako si krenuo, deluje mi da ćemo uskoro doći na izložbu portreta Željka Obradovića koje si ti uradio?
Bojan Vuković: Zanimljivo je da sam njegov portret već radio za izložbu povodom 25. godina evropske titule, njegove prve. Nisam siguran da bi mi to bas bila tema izlozbe, težim ka nečemu sasvim drugačijem, ali i dalje dobijam pozive i porudžbine. Uopšte nemam problem sa tim što mi je česta tema u poslednje vreme.
Imao si i izložbe, jedna je bila u Drinki, možeš li mi reći nešto više o tome?
Bojan Vuković: U Drinki i dalje stoji postavka mojih grafika koje su nastale prošle godine. Tokom pandemije našao sam način da na telefonu, putem aplikacije, prstima crtam i to na kraju štampam u velikim formatima kao neki vid digitalne grafike. Mogao sam na taj način u svakom trenutku i u bilo kojoj situaciji da radim, čak sam jednu od njih zavrsio u drmusavom, gradskom autobusu. Reakcije su bile jako dobre, toliko, da sam se i sam iznenadio.
Rekao si mi da si se bavio i društveno korisnim radom, radio si na projektu rehabilitacije zatvorenika putem umetnosti? Kako su oni reagovali na tu vrstu terapije? Takođe si imao i projekat u zatvoru u Novom Pazaru?
Bojan Vuković: Direktorka instituta za performativne umestnosti i socijalni rad Marina Kovačević me je pozvala i sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv da učestvujem u oba projekta. Prvi je bio u Vaspitno popravnom domu u Kruševcu gde sam u radu sa štićenicima oslikao unutrašnje fasade doma. Svo to vreme su oni spremali predstavu čija premijera je bila u Domu omladine u Beogradu.
Drugi projekat je bio u Novom Pazaru. Oslikao sam zajedno sa još četiri slikara ceo krug okružnog zatvora i posle učinjenog shvatio šta zapravo boje znače. Sivilo oba objekta je zamenilo nešto šareno što budi nove želje i uliva novu nadu.
Oba projekta su praćena kamerom i snimljeni su dokumentarci koji će, kada se stvore uslovi za normalno funkcionisanje, ugledati svetlost dana, to jest doživeti svoje premijere.
Zanimljiv motiv sam dobio u zatvoru, gde sam preko ogromnog zida oslikao portret žene po crtežu jednog zatvorenika. Radi se o osobi koja ga je odgajila, i njegov susret sa tim portretom je bio emotivan na svojstven način.
Kažu da je pisanje lekovito, znam da je i slikanje značajno kod dece koja imaju autizam. Voleo bi da radiš sa decom koliko znam. Možeš li mi reći nešto više o tome?
Bojan Vuković: I dalje sam u kontaktu sa svojim profesorom i ponekad pričamo o ponovnom oformljavanju ateljea, gde bih ja radio sa polaznicima. Koleba me to kakav bih bio pedagog iako imam iskustva sa radom sa štićenicima iz Kruševca. Davao sam im unapred smisljene zadatke kojima sam ih animirao i pokrenuo mastu. Produkt toga je bio kolaz, sacinjen od njihovih crteza, preko cele fasade Doma kulture. Bio bi to jedan veliki izazov i iskreno bih zeleo da se oprobam na tom polju i samim tim jos vise pridjem slikarstvu.
Ko te inspiriše?
Bojan Vuković: Uvek mi dođe u trenutku i uglavnom to bude nešto zanimljivo što spazim. Neka fotografija, često i detalj sa slika starih majstora ili skulptura antičkih vajara. Podsvesno, ali i nekako potpuno najrazumnije sam sa najvećom lakoćom u par minuta uradio portrete dve osobe meni jako bliske. To su mi do sada najdraže slike.
Koja ti je najdraža javna ličnost? Da li ti je dao neko neki savet koji ćeš zauvek pamtiti?
Bojan Vuković: Sa mnogo njih sam se susretao tokom svih ovih godina rada, mahom su to fini ljudi, ali nikada nisam toliko dubok razgovor vodio da bih dobio neki savet vezano za stvaralaštvo ili bilo sta. Uvek se to svodilo na neki krajnje profesionalni nivo.
Šta je za tebe sreća?
Unutrašnji mir. Spokojni trenuci za koje je dovoljan jedan jedini pogled.
Koga bi voleo da naslikaš, ali da ti pozira za portret? ( domaća i strana ličnost)
Bojan Vuković: Nije mi važno da li je to javna ličnost. Svaka osoba nosi svoj karakter i novu emociju, što je samo po sebi dovoljno da me pokrene. Likovni izazovi ne smeju biti teatralni i pred svakim imam isti pristup. Često pri sebi imam papir i olovku dok pijem kafu ili sedim u parku, pa mi ljudi poziraju a da i nisu svesni toga.
Šta bi poručio ljudima koji bi krenuli tvojim stopama?
Bojan Vuković: Likovna umetnost je teška i ona zahteva svakodnevni rad, suv talent bez toga ne znači ništa. Podrazumeva učenje i dobro znanje istorije umetnosti, anatomije. Stoga bih savetovao da ne posustaju, konstantno vežbaju i rade na crtežu kao osnovi. Postojaće trenuci kada ne ide ali to ne treba da ih obeshrabri, već natera da nađu rešenje problema i time grade sebe.
FOTO: Nemanja Nikolić
