Kad se spomene njeno ime, svi kažu da je to jedna od najmoćnijih žena Srpske privrede, dobitnica je mnogobrojnih priznanja, a poslednje u nizu je i ono za ženu lidera u 2020. godini. Neustrašiva, pametna, radosna, voljena, bila mi je sjajna sagovornica. Branislava Simanić svojom iskrenošću inspirisaće vas da ostvarite snove i podržite sebe kao nikad do sad. O čemu smo sve razgovarale, pročitaćete u narednim redovima.

Brankice, dobili ste priznanja Najžena XXI veka, Najevropljanka, Ali i žena lider z 2020. Godinu Koliko ova priznanja gode i koliko vas pokreću da još više pomerate sopstvene granice što privatno, što poslovno?

Branislava Simanić: Dobitnica sam mnogih priznanja i sva su mi podjednako draga i važna. Priznanja vas čine srećnim jer shvatite da se vaš rad, trud i napor isplatio, da je prepoznato kao dobro to što radite. S druge strane, priznanja nam nameću, uslovno rečeno,obavezu da budemo još bolji,da radimo više, postignemo više. Meni to naravno nikad nije tesko padalo, jer zaista volim da radim i volim da vidim konkretne rezultate rada. Smatram da ako ono što radite ne daje konkretne rezultat , ako nema efekta i istinske svrhe onda je bolje da to ne radite. Najbitnije je da radite ono što volite. Ja sam uvek puna novih ideja i taman kad pomislim da više nemam odakle da crpim ideje, u meni se rodi iznova neka nova ideja. Onda izmišljam način na koji ću tu ideju da realizujem i na koji će način ta moja ideja, moj plan biti nekom zaista od koristi.
Ja uvek gledam svoja posla, drugi me nikada nisu zanimali, bavim se sobom. Smatram istinitim kad kažu “dok se gori bave boljim, bolji se bave sobom, zato i jesu bolji”. Tako se i ja uvek bavim sobom i drago mi je da postižem konkretne rezultate.

Neretko čujemo kad se vaše ime spomene i Prva dama srpske privrede, u poslednjih par godina podržavate žensko preduzetništvo i formirali ste sekciju za žensko preduzetništvo PKS ?

Branislava Simanić: Ponosna sam na činjenicu da je Sekcija za žensko preduzetnistvo Privredne komore Srbije formirana u PKS na moju ličnu inicijativu. Članica sam i Saveta za rodnu ravnooravnost grada Beograda i tu nam je svakako jedan od ciljeva ekonomsko osnaživanje žena. Bitno je da se žene podstiču i ohrabruju da započinjinju sopstveni posao, jer ja uvek ponavljam i ističem da “samo ekonomski osnažene žene mogu donositi racionalne odluke o svom životu.” Sekcija za žensko preduzetništvo okuplja veliki broj naših preduzetnica i ponosna sam što iz dana u dan raste interesovanje za tu sekciju i što svakim danom dobijamo nove članice.

Takođe podržavate i mlade preduzetnike, za koje delatnosti se mladi najčešće opredeljuju?

Branislava Simanić: Ideja mi je i želja da po modelu Sekcije za žensko preduzetnistvo, formiramo i Sekciju za mlade preduzetnike PKS u cilju unapređenja preduzetnistva mladih u Srbiji. Smatram da je izuzetno važno da mladi ostaju u svojoj zemlji i da svi zajedno treba da se potrudimo da stvorimo što bolje uslove za mlade ljude. Neophodno je razvijati preduzetnički duh kod mladih i podizati svest mladih o značaju započinjanja sopstvenog posla. Kroz primere dobre prakse pokušaćemo da ohrabrimo što veći broj mladih da se bave preduzetnistvom i bitno mi je da znaju da u tome imaju snažnu podršku Privredne komore Srbije.

U 2020. Otvorili ste i habove po gradovima kao što su Novi Sad, Kragujevac, Subotica, Kruševac. Kakvi su vam planovi za 2021.?

Branislava Simanić: Sektor preduzetnistva Privredne komore Srbije koji vodim, započeo je više značajnih projekata. Jedan od njih je i projekat otvaranja habova po regionima, ali i projekat otvaranja Šaltera za preduzetnike, najpre po beogradskim opštinama, a zatim i po lokalnim samoupravama u Srbiji.
Imajući u vidu novonastale uslove poslovanja izazvane pandemijom virusa Covid-19, neophodno je da svi prilagođavamo poslovne procese. U skladu sa tim, Šalteri prelaze na online poslovanje. Za 2021. godinu imamo mnogo planova, svakako nastavljamo sa projektima habova, kao i Šaltera za preduzetnike. Naravno, moraćemo da se prilagidjavamo novonastalim uslovima,ukoliko pandemija potraje. Ono na čemu insistiramo je digitalizacija poslovnih procesa preduzetnika, jer samo tako njihovi biznisi mogu biti konkurentni i održivi na duži rok. Takođe, PKS je pokrenula projekat “Stvarano u Srbiji” i kupovinom proizvoda sa oznakom Čuvarkuća, štitimo domaću privredu, što je i cilj ovog projekta. Zato pozivam sve da kupuju domaće, da biraju prozvode sa oznakom Čuvarkuća i da svi zajedno budemo čuvarkuće.

Od malena ste znali da je obrazovanje važno, deka i mama su vam se školovali u Beču, kako ste se opredelili za Ekonomiju?

Branislava Simanić:  Obrazovanje je izuzetno važno i bitno je da uvek radite na sebi, jer znanja nikad dovoljno. Još kao malu,vaspitavali su me da samo ono sto imaš u glavi, to ti niko ne može oduzeti. Sve ostalo za noć može da nestane.To je bilo iz njihovog ličnog iskustva. Naime,porodica mog deke sa  mamine strane bila je izuzetno bogata, s druge strane bakini su bili u politici, njen stric bio je zamenik ministra u vladi Cvetković Maček, baka je živela u Krunskoj ulici u srcu Vračara, išla je u Treću beogradsku gimnaziju, gde joj je stric bio profesor književnosti. Deka je studirao u Beču Wirdschafts Universitat i bio izuzetno obrazovan. A onda je došao Drugi svetski rat i sve se preko noći promenilo. Dekinoj porodici nacionalizacijom je oduzet čitav kapital, ali zahvaljujući znanju koje je stekao, stvorio je opet godinama kasnije značajan kapital, pa je i mamu poslao da se školuje u Beč. Znanje je ono što niko nije mogao da mu oduzme, ali znanje je bilo i alat da ponovo stvori kapital. Iz tih razloga i  ja sam upisala državni Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu. Prvobitno, nakon Devete beogradske gimnazije želela sam da upišem stomatologiju, otvorim ordinaciju i postanem preduzetnik. Ipak, ekonomija je bila pravi izbor i ulaganje u sebe je najbolja investicija, tome sam naučena još kao mala i to bih savetovala svim mladim ljudima.

Svirali ste klavir i čitali knjige, zašto je Mali princ Vaša omiljena knjiga iz detinjstva, a koja je sad?

Branislava Simanić: Ja sam bila dete sa puno interesovanja, puna energije i dan danas sam takva. Moja mama je svirala klavir i dekina želja je bila da i ja upišem muzičku školu, tako da sam sa puno ljubavi upisala odsek za klavir i dan danas često sviram, posebno neke kompozicije u kojima uživam i koje izazivaju emocije u meni. Istina je da je Mali princ bio moja omiljena knjiga. Pisano je jednostavnim jezikom, ali su obrđene mnigo značajne teme. Suština je  da ljudi tokom odrastanja gube svoje kvalitete, postaju oholi i često zaboravljaju da se prave stvari ne mogu kupiti novcem.
Danas, moj omiljeni pisac je Meša Selimović i obožavam sva njegova dela, jer su poruke koje nam šalje izuzetne i treba ih s pažnjom pročitati, ali i primeniti u stvarnom životu.

Rado čitate dela velikog Meše Selimovića kako ste i sami rekli,  da li imate omiljeni citat ovog pisca?

Branislava Simanić: Ima više njegovih citata koje izuzetno volim, ali izdvojila bih po meni par najpoučnijih, istinitih.

‘Ko promaši ljubav, promašio je život „

“Ljudi se ustvari boje, zato su surovi “

 ‘Ponekad čovek tišinom kaže najviše reči”’ i na kraju,”One koje volim, volim u svakom njihovom izdanju”.

Kakva je za vas Neustrašiva žena?

Branislava Simanić: Ljubav i podrška porodice daju mi snagu i zapravo je to ono sto ženu cini neustrašivom, barem je kod mene tako. Naš mali svet je naš dom u kom smo nas troje, sin, suprug i ja i to je mesto koje čuvamo od svih, mesto gde se smejemo, grlimo, ponekad plačemo, jer sve je to život. Ali najbitnije je da smo uvek tu jedni za druge, da smo jedno drugima oslonac i podrška, a kad uz to dodate beskrajnu ljubav i odanost onda nema toga čemu ne možete da se suprotstavite i ostvarite. Ta ljubav vas zapravo čini neustrašivim. Naravno, svako ima svoje prioritete šta zapravo želi da postigne od života i o tome ne treba raspravljati, ali sigurna sam da svi ljudi crpe snagu iz ljubavi, da bi bili neustrašivi.

Koji je vaš neostvaren san?

Branislava Simanić: Imam divnu porodicu i sta bih jos poželela…ipak, moj neostvareni san je velika porodica, iskreno mnogo mi nedostaju roditelji,posebno mama, baka, deka…nažalost, svi su preminuli, a s druge strane mnogi članovi moje porodice stradali su od ustaša tokom Drugog svetskog rata, tako da ono malo familije koju imam, oni su u Švedskoj, Australiji, Americi..zahvaljujući novim tehnologijama često se čujemo, ali bih volela da su bliže. Kad dođu praznici, moj san oduvek je bio da smo svi okupljeni, ali eto to je nešto što će zauvek ostati moj neostvareni san.

U skladnom, srećnom braku ste već 20. godina imate sina Matiju, čemu ga učite?

Branislava Simanić: Matija je mlad dečak u 17toj godini, odgajamo ga s puno ljubavi i pažnje i naučio je da nam tu ljubav uzvraća, izuzetno je pažljiv. Vaspitavamo ga da pre svega bude dobar čovek, da je obrazovanje bitno i da je ulaganje u sebe najbolja investicija. Učimo ga da bude otresit, sposoban,da bude džentlmen i da ima lepe manire. Naučili smo ga da bude patriota, da voli svoju zemlju, da druge poštuje, ali da nikada ne zaboravi svoje pretke i stradanja od ustaša koja su doživeli. Takođe, bitno nam je da poštuje svoju veru, posebno jer je moja porodica donator Srpske Pravoslavne Crkve preko 130 godina, donatori smo i za Hram Svetog Save i voleli bi da i on tu tradiciju nastavi. Naravno i on kao svaki tinejdžer ima svoje nestašluke, ali najbitnije je da nas nikad ne laže i da zna da nema stvari koju zajedno ne možemo da rešimo. Najbitnije od svega mi je da uvek vidim osmeh na njegovom licu, radost u očima, da zna da uvek  ima našu apsolutnu podršku  i učimo  ga da nikad ne izgubi dete u sebi jer i Gete je rekao da i najveći covek uvek ostaje dete.

Koji je vaš savet za žene preduzetnice?

Branislava Simanić: Bitno je da su žene ekonomski samostalne. Mene je tome naučila moja baka, govorila mi je da uvek treba da imam „svoj dinar“, da ne zavisim ni od koga i da nikad ne dozvolim da me muškarac iskorišćava. Nažalost, znam neke primere gde su muškarci nalazili žene koje su stambeno obezbeđene i situirane i da je to bio jedini motiv „velikih izliva ljubavi“. A zapravo istina je bila da nemaju gde, da nemaju sredstava za život ili bar ne dovoljno (posebno ako npr. idu stalno u kladionicu i kažu iz razonode, ne priznajući da imaju ozbiljan porok koji treba da se leči) ili da im treba neko ko će da ih izdržava i pazi po stare dane…To je žalosno, da se okrenete i shvatite da ništa zapravo niste stvorili i da morate da glumite ljubav samo da bi opstali. Žene ne treba da pristaju na to, samo da ne bi ostale same. Treba da budu odvažne, drže do sebe i da budu hrabre, kao što i žene predzetnice krasi hrabrost. Iz mog iskustva, žene su se često pokazale mnogo snažnijim u mnogim situacijama, kako u životu, tako i prilikom započinjanja sopstvenog posla. Zato bih ženama prezetnicama savetovala da uvek budu neustrašive, uporne,da ne odustaju lako i da znaju da uvek u svom poslovanju mogu da računaju na snažnu podršku Privredne komore Srbije. Ako plan ne uspe, promenite plan, nikad cilj.

Šta biste sad poručili osamnaestogodišnjoj Branislavi?

Branislava Simanić: Ja sam tad bila neko ko je jedva čekao da se osamostali, o tome sam maštala. I eto od svoje devetnaeste godine sam sa svojim suprugom, sa 21. već sam bila udata. Nikad se nisam pokajala i to je ono najbitnije. Sad kad se okrenem i vidim unazad dvadeset godina života, svoju porodicu, odraslo dete, mesta koja smo zajedno proputovali, uspomene, sve trenutke… shvatam da sam bila u pravu, iako je to bila izuzetno hrabra i smela odluka koju mnogi nisu podržali .
Ništa ja tu ne bih menjala. Bila sam baš onakva kakvom bih volela da vidim današnje devojke. Svesna sebe, svoje mladosti i dovoljno hrabra za godine te godine, uvek sa jasnim ciljem i snovima koje ima svaka devojka. Jedino, moram da priznam, da sam ponekad verovala nekim ljudima kojima nije trebalo, ali tako je kod svih mladih ljudi. Bitno je da greške ne ponavljamo, već da iz grešaka učimo jer greške jedino tada imaju smisla. Ali, čovek u životu mora imati i loše dane da bi shvatio ko je porodica, ko su prijatelji i šta su prave ljubavi.
I kao što je rekao Bukovski, žene se dele u dve grupe: one koje brisu prašinu i one koje je dižu. Ja sam oduvek bila ova druga, to sam i dan danas. Zato sad, kad pogledam sebe sa 18. godina, rekla bih samo BRAVO DEVOJKO, bravo na hrabrosti i istrajnosti, bravo za odlučnost, bravo za sve!

Šta je ljubav?

Branislava Simanić: Ljubav je za mene najlepše osećanje, najplemenitije. Ljubav nam daje snagu i ima više vrsta ljubavi. Ljudi često mešaju zaljubljenost i ljubav. Zaljubljemost je na početku, kad ste očarani nekom osobom i kad, ma šta neko rekao u tom trenutku, za vas je ta osoba jedina i najbolja. Vremenom kad krenete da upoznajete i mane, a
ne samo vrline svog partnera, njegove snove, kad upoznate njegove navike i karakter, stavove, odnos prema porodici, prijateljima i ljudima, tad zaljubljenost ili lagano nestaje i iz oblaka se vraćate u surovu realnost ili prelazi u ljubav i takva ljubav traje. Ono što nikad ne smemo da zaboravimo je da se ljubav neguje, čuva i da je za ljubav potrebno dvoje. U takvu ljubav verujem i takva jubav je nešto što nas pokreće, daje nam snagu, ali i pruža utočište kada je potrebno. To je za mene istinska ljubav. Sve ostalo su za mene površni odnosi, odnosi iz interesa, olake izjave ljubavi .

Šta je sreća?

Branislava Simanić: Sreća je ono čemu svi težimo, svi želimo da budemo srećni i sve što činimo, činimo da bi bili srećni. Ipak, različite ljude, različite stvari čine srećnim. Ciceron je još davno rekao da se jednaki sa jednakima najlakše udružuju. Zato smatram da porodicu treba zasnivati sa nekim sličnim sebi, jer ćete deliti iste ili slične snove, slične ili iste stvari činiće vas srećnim. Za mene je sreća moja porodica, naš sin, osmeh koji vidim na njima, mesta u svetu koja godinama zajedno obilazimo, poruke na hartiji koje jedni drugima pišemo ujutru da bi lepo započeli dan…jednostavno, život čine male radosti, sitnice, uspomene koje zajedno stvaramo. Suština je da svoje vreme trošimo na stvari koje se ne mogu kupiti novcem. To je za mene istinska sreća.