„Budan ja kradem ono što oni sanjaju.“ Branko Miljković

Stiže mi poruka od drugarice koju volim i cenim “ Ceo grad me pita jel istina da saradjuješ sa novim klijentima?“

Odgovorim joj kulturno i radosno podelim oduševljenje jer sam počela neku novu priču i u prvi mah mi sve bude potpuno ok. Završimo nas dve dopisivanje i nakon nekoliko sati u razgovorima koje redovno vodim sa sobom mi se upali lampica, crvena da crvenija ne može biti. Da li ljude zaista zanima toliko šta ja ili bilo ko drugi radimo? Zašto im je to toliko važno? Ako ih zanima zašto mene ne pitaju već se raspituju okolo? Bože koliko znatiželje i potrošene energije zarad promene koja se tiče mog, a ne njihovog života. Kakvu ću pometnju izazvati udajom, novim putovanjem, intervjuima koje završavam ne smem ni da pomislim.

I dok oni žive moj, a ne svoj život, ja ostvarujem sopstvene snove, pomeram lične granice, živim i ono „nikad ne reci nikad“, pravim planove i radujem se tudjim uspesima.  A da će biti lepih povoda u budućnosti za nove poruke “ Ceo grad me pita“ biće i o tome ćete čitati uskoro:)

Do sledeće priče poželeh da podelim i ovo sa vama, upravo se setih nečega što sam skoro pročitala “Još u prvom razredu te nauče da su četiri čarobne reči: IZVINI, IZVOLI, HVALA I MOLIM. Vremenom otkriješ da i ODJEBI ima svoje čarolije!” Setite se i vi toga ponekad , pogotovu kad drugi žive vaš život umesto svog.

S ljubavlju,

Vaša Saša