Iz njenih očiju isijava sreća, a čarobnim osmehom nam otkriva da se radi o ženi koja je preuzela život u svoje ruke. Jedinstvene lepote i spolja i iznutra, ostavlja neizbrisive tragove gde god da se pojavi. Riječanka Ingrid Divković svojim moćnim pisanjem nikog ne ostavlja ravnodušnim, a njena knjiga „J..e li vas ego?“ bila je najčitanija knjiga u Hrvatskoj, dok su u Srbiji svi primerci prodati u rekordnom roku. U iskrenom razgovoru otkrila je tajne njenog ispunjenog života i koliko  je  važno da spoznamo moć koju imamo u sebi kako bismo živeli slobodno.

Otkud ideja da napišete roman „Jebe li vas ego?“

Ingrid Divković: Otkuda, iskreno ne znam. Ali znam da se pojavila jedne letne noći i da je bila toliko intenzivna i jaka da sam joj se odmah posvetila. I tako je u narednih trinaest dana nastala moja prva knjiga. Reklo bi se, u dahu.

Kakve su bile reakcije vaša okolina na sam naslov i zašto ste se baš za taj naslov odlučili?

Ingrid Divković: Reagovala je svakako, ali mene to nije brinulo. Mislim da sam pre izlaska gospodina Ega u svet učinila mnogo kompromisa, i upravo sam iz tog razloga s ovom knjigom odlučila reći NE kompromisima. Napisala sam je za svoju dušu, ne obazirući se na reakcije okoline. A njih je dakako bilo. A naslov? Došao je sasvim spontano, nakon jedne kafe s prijateljicom.

Kako ste uspeli biti ravnopravan igrač sa gospodinom egom?

Ingrid Divković: Kako? Vrlo jednostavno. Dopustiš mu da igra svoju igru ali na svojoj strani terena. Dopustiš mu da bude ono što jeste, ali se ne vezuješ uz njega niti uz ono što ti on nudi.

Gde ste pronasli snagu da srušite sve mostove za sobom i krenete iz početka?

Ingrid Divković: Mislim da su se moji mostovi rušili sami od sebe. Onoga trenutka kada sam shvatila da stojim na litici svog života bilo je samo pitanje hoću li skočiti ili ostati ukočena. Nisam neki ukočeni tip pa sam skočila, porušila i ono malo što je još visilo u zraku i krenula dalje. Bolno, jako bolno ali neverojatno oslobađajuće.

Koliko je važno da preuzmemo odgovornost za sve što nam se dogadja u životu?

Ingrid Divković: Vrlo važno, usudila bih se reći, ključno je. Mišljenja sam da sve što nam se dešava u životu proizlazi iz naše otvorenosti/zatvorenosti i odgovornosti/neodgovornosti. Dela koja činimo, ljudi s kojima se družimo, knjige koje čitamo sve je to odgovornost koja nas neminovno oblikuje prema sebi, i gradi temelje za ono što nam jeste i za ono što nam dolazi.

Nedavno ste napisali izuzetnu rečenicu „nema ružnih ljudi, samo ružnih navika“ volela bih čuti nešto više o tome?

Ingrid Divković: Upravo tako. Stojim iza te rečenice jer sam se na svoje oči uverila nemali broj puta koliko ima lepih ljudi sa ne toliko lepim navikama, i kako je malo potrebno da ih promenimo, ali  kako nam to malo, kako bi Andrić rekao kada je pričao o sreći, prečesto nedostaje. Navike su izuzetno jake, nesvesne stvari koje nas bez puno muke mogu učiniti svojim robovima. Iz tog razloga, po meni je bitno osvestiti navike, recimo dnevna doza zahvalnosti i ono obično „Hvala ti“ jedna je od najlepših mogućih stvari koja svaku osobu čini lepšom. No jeste li primetili kako malo ljudi gaji i njeguje tu naviku?

Šta je ljubav?

Ingrid Divković: Za vas ne znam. Mogu odgovoriti samo za sebe. Ljubav je za mene svaki onaj trenutak u kom se osećam živom. Za mene je ljubav kada neko usprkos svim svojim životnim neprilikama, gubitcima i porazima i dalje hrli prema napred. I dalje izgovara „Dobro je.“ Za mene je ljubav sve ono što mi dopušta da postanem i ostanem svoja.

Zašto se plašimo bliskosti?

Ingrid Divković: Zato što bliskost ogoljuje, zato što skida maske. Zato što u bliskosti nestaju daljine, mostovi i ograde. Zato što se u bliskosti ruše i najhladniji zidovi. Ali ko kaže da se svi plašimo te čudovate bliskosti? Ima nas koji živimo za nju i u njoj. Jednostavno i bez imalo straha.

Kako prepoznati ljude anđele? Mnogi bi voleli da nam saseku krila, vi kažete da biste voleli da ih i oni imaju?

Ingrid Divković: Istina. Mnogi bi voleli da nemamo krila. Ili ako ih imamo da su kraća, skoro neprimetna, ili da nam ih cele saseku, ako im upadaju u oči. Mnogi bi voleli svašta eto, no ja bih recimo volela da svi imamo krila. Upravo takva kakva jesu. I kako prepoznati ljude anđele pitate me? Ne brinite, kada budu kraj vas prepoznaćete ih. Ali ne očima, već srcem.

Gde pronalazite inspiraciju?

Ingrid Divković: Inspiraciju prolazim u svemu onome što me okružuje. Prirodi, moru, knjigama, ljudima. Inspiracija je za mene poput kiseonika. Ona je tu, samo sam se morala naučiti služiti njome. Disati njome. Mnogi ljudi preplitko dišu, a upravo nas jedan jednostavni udah može preplaviti rekom inspiracije.

Pišete već svoju treću knjigu. Možete li nam bar malo otkriti koju temu obrađujete u njoj?

Ingrid Divković: Pišem svoju treću knjigu, ujedno i prvi roman. Ne bih otkrivala puno o njoj jer ćete sve saznati na vreme, no reći ću to da sam se dotakla teme koja je kod nas itekako zanemarena i o kojoj se malo ili pak uopšte ne priča. Sigurno je to da u svojim knjigama ostajem zavedena ljubavlju, snagom i voljom za život, odlukom koja pojednice izdvaja iz mase.

Pored svih razgovora koje vodimo u toku 24 sata, zašto je najvaŽniji razgovor koji vodimo sami sa sobom?

Ingrid Divković: Zato što je to po meni razgovor koji određuje sve druge razgovore. Iz njega sve nastaje i nestaje. Ukoliko ne znamo i ne želimo komunicirati sami sa sobom, zašto bi to iko drugi želeo?

Koliko se slažete da rečenicom“kad bi se više voleli, a manje osuđivali jedni druge svet bi bio bolje mesto za život? „

Ingrid Divković: O tome bi se svakako moglo razgovarati. Slažem se sa tom tvrdnjom, naravno da se slažem, ali moram reći da bi za mene svet bio bolje mesto kada bi ljudi za početak malo više voleli sebe. Nemojte me krivo shvatiti, ja ovde ne pričam o sebičnosti, a još manje o pukoj narcisoidnosti već o zdrvoj vezi sa samim sobom. Toliko je oholih, naizgled sretnih ljudi oko nas koji sami sa sobom nisu na ti, pa kako onda očekujete da ne osuđuju druge kada se bude i ležu sa osuđujućim tonom nad samim sobom? Sve kreće iz nas. Svaka pohvala i osuda. Svet bi bio prelepo mesto za život kada bi ljudi prestali u sebi gajiti najvećeg neprijatelja. Znam o čemu pričam. Ja sam jednom sama sebi bila neprijatelj broj 1. Zar nije to tužno?

Kako pobediti – umiriti ego?

Ingrid Divković: Kako ga pobediti? Zašto su nam pobede toliko bitne? Zar se sve svodi samo na pobede i poraze? Ja bih radije da ga umirimo, prigrlimo, prihvatimo. Sve ostalo nakon toga ćemo lako.

Vaša druga knjiga „za divlju ženu“ izazvala je veliku pažnju, za nju kažete da je knjiga ljubavi i knjiga utehe, da li su sve žene na neki način divlje?

Ingrid Divković: Za mene su i sve žene i svi muškarci u svojoj suštini divlji. Na kraju krajeva, mi smo samo pripitomljene životinje. Ali zavisne o mišljenjima drugih ljudi, o navikama, o drušvenim normama. Mislim da se svi redom rađamo u šumi slobode, ali kako odrastamo sve se više zatvaramo u zidove ropstva misleći da nas oni štite i čine sigurnima. I upravo zbog toga jer se bojimo divljine, jer se bojimo šuma, čudnih glasova, buke koja dolazi iz naše unutrašnjosti pojačavamo muziku koja nije naša već tuđa. I tako ginemo iznutra. I da, zato je moja knjiga za Divlju ženu knjiga ljubavi i knjiga utehe. Jer govori o onom što znamo, a što redom zaboravljamo. Ona je ta koja nas podsjeća da smo stvoreni da trčimo, nesputani i slobodni, a ne da sjedimo u kutijama i pred kutijama, zaboravljajući ko smo i zašto smo.

Citati iz vaših knjiga našli su se i na bočicama Jana vode. Kolika je odgovornost kad znate da i na taj način utičete na mlade ljude koji tek možda trebaju da pronadju, cuju i prepoznaju sebe?

Ingrid Divković: Zasiguno velika odgovornost, ali kada radite s ljubavlju i velikom strašću odgovornost se podrazumeva. Ta vas odgovornost još i više podstiče, daje vam krila. I ne samo vama. Već i ljudima koji vas okružuju, koji vas čitaju, prate vaš put. Jako sam ponosna na saradnju koju sam ostvarila sa najjačim hrvatskim brendom, jer priča koju nosi Jana #vodasporukom priča je koju ja živim, stoga nije ni čudno da smo se Jana i ja tako savršeno prepoznale i preklopile. Ponosna sam i do neba zahvalna.

Koliko je autentičnost važna u životu pojedinca?

Ingrid Divković: Autentičnost je sve. Ona se ogleda u svakom našem koraku, u svakoj našoj odluci. Svakom našem klimanju glavom. Autentičnost nas čini živima. Nas i naša dela.

Šta je sreća?

Ingrid Divković: Sreća je za mene svaki onaj trenutak koji me podseća koliko je važno biti, a ne imati.

Dosta čitate i kažete da vam se život promenio kad ste iz kuće izbacili tv a okrenuli se knjigama. Poseban utisak na vas je ostavila knjiga velika magija, Elizabet Gilbert koja je napisala best seler „Jedi, moli, voli“. Koje su vaše omiljene knjige kojima se rado vraćate?

Ingrid Divković: Knjige. Moja ljubav. I moj beg od ponekad vrlo okrutne stvarnosti. Čitam puno, spomenuli ste Elizabeth Gilbert a ja ću spomenuti još neke. Reklo bi se omiljene. Obožavam Hosseinija, dakle Lovac na zmajeve  i Hiljadu čudesnih sunaca, još mi preostaje da pročitam njegovu I planine odjeknuše. Volim Osho-a, Rumija, Gibrana, Elif Safak, obožavam G.G.Marqueza i Sto godina samoće. Murakami mi je otkriće i Knausgard– ova ‚‚Moja borba‚‚  takođe. Volim Hermanna Hesse-a,Coelha, V.Wolf, a od naših pisaca uz mene je uvek Meša Selimović, dobri stari Andrić i Mika Antić.

Jedna od moćnih rečenica jeste i kako neko može spasiti svet, a nije spasio sebe, od sebe? Nekako su mnoge ljude učili da je ljubav prema sebi sebičnost, Koliko je važno da sami budemo prema sebi najbolji da bismo bili dobri za druge.

Ingrid Divković: Upravo tako. Tome su nas učili i nisu nas dobro naučili. Mislim da sam u jednom odgovoru već dala naslutiti šta mislim o tome, „Moram reći da bi za mene svet bio bolje mesto kada bi ljudi za početak malo više voleli sebe. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja ovde ne pričam o sebičnosti, a još manje o pukoj narcisoidnosti već o zdrvoj vezi sa samim sobom. Toliko je oholih, naizgled srećnihh ljudi oko nas koji sami sa sobom nisu na ti, pa kako onda očekujete da ne osuđuju druge kada se bude i ležu sa osuđujućim tonom nad samima sobom? Sve kreće iz nas. Svaka pohvala i osuda. Svet bi bio prelepo mesto za život kada bi ljudi prestali u sebi gajiti najvećeg neprijatelja. Znam o čemu pričam. Ja sam jednom sama sebi bila neprijatelj broj 1. Zar nije to tužno?“

Šta Ingrid učini za sebe kad je tužna i melanholična?

Ingrid Divković: Ode na spavanje. Velika sam spavalica i kada osetim da sam u oblaku tuge i melanholije pustim snu da reši sve.

Imate li neke dnevne rituale koji vam pomažu da ostanete u dobroj vibraciji?

Ingrid Divković: Najvažniji ritual koji praktikujem na dnevnoj bazi jeste taj da izbegavam velike mase ljudi i inače ljude koji vibriraju i zrače negativno. Sva sreća pa imam posao od kuće, freelancer sam bez posla od-do, nemam šefa i kolege pa mi je time lakše sprovesti taj ritual. Uz to moram spomenuti i svog labradora Maxa koji je čista ljubav i vibrira sreću pa sam kraj njega i ja uvek dobro.

Kad će se vaše knjige ponovo naći u prodaji u Srbiji? Da li planirate druženje sa čitaocima u Beogradu?

Ingrid Divković: Dakako da planiram plasirati svoje knjige i u Srbiju,ali to zbog logistike uvijek duže traje nego što želimo, ali verujem da će se rešiti ove godine. Očekujte me na jesen na par lepih promocija u većim gradovima. Bit će tu još puno lepih iznenađenja, radujem se svemu J