Fotografiju je zavolela kad je imala samo dve godine , kaže da su autoportreti njena prva ljubav i dodaje da bi volela kad bi žene izgradile autentičnu ljubav prema sebi bez obzira na druge, Ivana Džamić u iskrenom razgovoru otkrila mi je kako slikajući portrete prenosi najistinitije životne priče satkane od najčistijih emocija.
Kako ste se zainteresovali za fotografiju?
Ivana Džamić: Mislim da ni sama ne znam kada se tačno javilo interesovanje za fotografiju, ali se sećam jednog divnog zalaska sunca koji sam jednostavno imala potrebu da zabeležim i čuvam zauvek. Nekad se šalim da je fotografija pronašla mene, a možda smo u stvari pronašli jedno drugo baš kada je trebalo. I dan danas sam jako zahvalna na tome.
Koliko ste imali godina kad ste prvi put napravila fotografiju?
Ivana Džamić:Do skoro sam bila ubeđena da se to desilo sa mojih 15 godina, međutim roditelji su me demantovali i rekli da sam prvu fotografiju napravila sa dve godine, na porodičnom letovanju i u pitanju je bila fotografija peska. Kao da su znali da će se kockice poklopiti, pa su tu fotografiju i uradili i uramili i stoji trenutno u našem domu.
Psiholog ste po vokaciji, koliko vam to pomaže u fotografiji i radu sa ljudima?
Ivana Džamić: Psihologija je moja ogromna ljubav i kao neko ko obožava da radi sa ljudima, nekako je bila i logičan sled događaja kada sam je upisala nakon završene srednje škole. Ne žalim ni dan što je psiholog moje primarno zvanje, a ne fotograf, jer mi je donela mnoga znanja i iskustva, koja možda ne bih imala prilike da nosim u sebi da me je život odneo na neku drugu stranu. Ljudska priroda me fascinira oduvek, a na ovaj način sam uspela da spojim lepo i korisno. Na mojim fotografijama se trudim da predstavim ljude i njihovu ličnost, a put do tog krajnjeg cilja je upravo kroz komunikaciju sa njima. Psiholozima je nekako empatija sastavni deo DNK, nešto sa čime sa radjamo i nekad može da bude sjajan način da zaista razumete ljude i čujete njihove potrebe, ali ujedno može biti i ogroman teret, jer samim tim prenosite njihove emocije i na sebe. U umetnosti je to poželjno, dok u životu treba znati rukovoditi tuđim, a i svojim emocijama, i ostati sa obe noge na zemlji.
Koje su vam neostvarene želje na polju fotografije?
Ivana Džamić: Zaista nemam neostvarene želje, jer radim ono što volim na način koji meni prija i čini me srećnom. Ponosna sam što mi ljudi veruju da ja budem ta koja će da uhvati bar delić njihove ličnosti i prenese sve to kroz svoju prizmu.
Da li su nesigurnije žene nego muškarci?
Ivana Džamić: Nisam imala baš reprezentativan uzorak muškaraca po tom pitanju da bih mogla da tvrdim sa sigurnošću ovo, ali rekla bih da su nesigurnije žene. One su mnogo svesnije svog tela, i više se fokusiraju na svoje mane, nego na ono što ih čini lepim. To je jedan od izazova sa kojim se susrećem u ovom poslu, jer se trudim da kroz svoju fotografiju vratim samopouzdanje ženama. Muškarci su mnogo opušteniji i ne zamaraju se sitnicama. Oni su prisutni u trenutku, uživaju u načinu na koji ih neko drugi vidi i ne opterećuju se svojim telom. Volela bih da i mi žene stvorimo jednu autentičnu ljubav prema sebi i svom telu, nezavisno od drugih. Treba ulagati u taj odnos sa samim sobom, na kraju krajeva, sami sebi smo najduži životni partneri. se sitnicama.
Prenosite emocije putem svojih slika, pišete priču njihove duše. Koliko vam je važno da upoznate modela pre slikanja?
Ivana Džamić: Važna mi je energija koju mi model šalje. Na sreću, ili nesreću, kako svi egzistiramo na socijalnim mrežama i dajemo deo sebe na istim, nekako možemo i da kreiramo ideju o tome ko je kakva osoba na osnovu onoga što predstavlja o sebi na društvenim mrežama. Važno mi je da razumem njihove potrebe, kako žele da budu vidjeni i šta je ono što će im staviti osmeh na lice. Ni malo lak zadatak, priznajem.
Da li volite da vas slikaju?
Ivana Džamić: DA! Svoju karijeru sam počela tako što sam krenula sa izradom autoportreta. Oduvek sam verovala da ako želite da budete kvalitetan fotograf morate da se oprobate i ispred objektiva da biste znali kako se drugi ljudi osećaju ispred vaše kamere. Upravo ta promena perspektiva može da bude granica koja definiše dobre i loše fotografe. Uživam da fotografišem sebe, a podjednako uživam kad dopustim da neko drugi zabeleži ono što jesam. Ili bar delić toga.
Šta je za vas sreća?
Ivana Džamić: Sreća je za mene kada se vratim u svoj rodni grad i popijem kafu sa drugaricom koju znam od kad smo krenule u prvi razred osnovne škole. Sreća je kad posle dužeg vremena opet jedem maminu kuhinju. Sreća je kad popijem sama kafu u svom omiljenom kafiću. Sreća je kad volim sebe. Sreća je kad pustiš očekivanja drugih ljudi i radiš ono što tebe čini istinski srećnom.
Šta je ljubav?
Ivana Džamić: Uh, ovo je jedno vrlo kompleksno pitanje na koje nisam sigurna da imam zadovoljavajući odgovor, ali na osnovu svega što sam prošla u životu mogu da kažem ovo; ljubav je sve što oslobadja i motiviše da budete bolji, ljubav je kada prihvatite nekog baš takav kakav jeste, bez namere da menjate njegovu ili njenu suštinu. Ljubav je kad shvatite da ljubomora nije dokaz ljubavi. Ljubav je kada vam nije važno gde ste, dokle god s kim ste. I možda najvažnije, ljubav (u bilo kom obliku ) je smisao života.
Ivanine fotografije: Filip Zrnzević
Portret: Ivana Džamić
