Himalaji, Dolina smrti u Kaliforniji, džungla, za mnoge su samo predeli iz filmova i priča, za Jovicu Spajića ova mesta su samo dokaz da je zaista istinita ona stara „Ko sme, taj može“. Ovaj izuzetan mladić kaže da sa sobom uvek nosi čarobnu kutiju, ali i da ga deca anđeli motivišu da istraje kako bi, kroz njegove trke, svi saznali za njih i dodaje da ga nakon ogromnih fizičkih napora istinski regenerišu ljubav i pažnja.
Odkud ljubav ka maratonu i ulttramaratonu?
Jovica Spajić: Ultramaraton i projekti vezani za ekstremne trke izdržljivosti za mene predstavljaju ceo jedan „mozaik“ najrazličitijih znanja i veština. U vama se probudi taj kreativni, avanturistički duh, sanjarite o udaljenim predelima Planete, a kada vas trka i odvede tamo, osećate neizmernu radost u srcu i duši. Protagonisti ste jedne izuzetne priče, koja nije samo trčanje, već mnogo dublje i šire. Ovaj sport vam pruža da se iskažete kao ličnost u potpunosti, kako fizički, tako i duhovno.
Pomerate ljudske granice, gde pronalazite moć za to?
Jovica Spajić: Motiv pronalazim u onim, na prvi pogled, „malim“ životnim stvarima i radostima. Za mene i jedan iskren osmeh i topla reč može biti „impuls“ na čijim ću „krilima“ preleteti i džungle i pustinje. Obožavam da šetam i posmatram svet oko sebe, tada možete da uočite neverovatne stvari i da vam snažna inspiracija postanu ljudi koji se svakodnevno trude, pošteno rade i svojim pozitivnim mislima vas oplemenjuju .
Kažete da je najvažnije poznavati svoje telo i imati koren, možete li mi reći nešto više o tome?
Jovica Spajić: Trke na kojima učustvujem održavaju se u nekim od najizazovnijih predela na svetu, gde je priroda surova i ne prašta greške. Jako je važno tada poštovati „Majku Prirodu“ i Njene zakonitosti, a još je važnije „slušati“ svoje telo i te malecke signale koje nam telo samo šalje, jer svi smo mi posebni na svoj način i individue za sebe.Sa vremenom koje provodite u prirodi i iskustvom, vaše znanje se produbljuje i postajete svesniji sebe i onoga šta možete, a šta ne u datim okolnostima. Ne treba gledati druge učesnike, već voditi svoje „borbe“ i imati „svoju“ trku, obgrliti prirodu svim svojim čulima i truditi se da razmišljate pozitivno koliko god je to moguće.
Sa sobom svuda nosite i čarobnu kutiju, šta se u njoj nalazi ?
Jovica Spajić: Ljubav – za ceo svet oko sebe, a posebno za moje najmilije;
Veru – koja vam daje dodatnu snagu i ispunjava vašu dušu i srce ;
Nadu – ljudima koji se mole za vas i kojima pružate primer za neke njihove životne „borbe“, u najpozitivnijem smislu.
Od Jukona, preko Himalaja i džungle, da li imate neki do sad neostvareni san što se tiče trka i ultra maratona?
Jovica Spajić: Često me pitaju gde je kraj „puta“, gde se završava priča, kada ću se skrasiti na svojoj „Itaki“, ali odgovor se sam po sebi ukaže i putokaz me odvede još dalje u neka nova „kraljevstva“. Svakako da ima projekata o kojima sanjarim tamo negde u miru i spokoju svog doma, okružen ljubavlju mojih milih ljudi koji mi daju podršku i razumeju moju „misiju“.
Pripadnik ste SAJ-a i postižete za mnoge nemoguće na trkama, mnogi bi pomislili da takav čovek ima razornu energiju, a u vašem glasu se čuje veličanstvena smirenost i blagost, kako postižete balans?
Jovica Spajić: Radim posao koji volim, SAJ je moja druga porodica i ispunjen radošću i razumevanjem koje dobijam svakodnevno na poslu, imam duševni mir i životna ravnoteža dođe kao prirodan tok stvari.
Na svim vašim trkama nosite posebne majce, posvećene deci anđelima, možete li mi reći nešto više o tome?
tome?Jovica Spajić: Moji predivni zemaljski anđeli i deca sa dijagnostikovanim „Angelmanovim sindromom“ su moja „krila“ na trkama i ogromna motivacija da istrajem u težnji da njihovu priču „donesem“ u javnost kroz svoje trke, da ljudi shvate da su ta deca puna ljubavi, neiskvarena, plemenita i da kao takva zaslužuju da ravnopravno budu deo zajednice i potpuno socijalizovana u društvu.
Deca sa Angelmanovim sindromom nas uče o ljubavi na potpuno novi način, šta je ono što ste vi naučili od njih?
Jovica Spajić: Ona vam podare ono najsvetije i najdragocenije, svoje srce i ljubav, onako neiskvareno, čisto, ne očekujući ništa zauzvrat. Ponizno „kleknete“ pred njihovom plemnitom dušom i shvatite koliko još morate da radite na sebi. Nauče vas kolika je vrednost jednog iskrenog osmeha i zagrljaja, koliko se treba radovati baš tim, „malim“ stvarima, shvatite koliko je za sreću potrebno malo. Blagosloveni smo njihovim prisustvom među nama.
Jedan ste od retkih koji je uspeo da završi trku u dolini smrti. Kako ste sebe bodrili u izazovnim momentima tokom trke?
Jovica Spajić: Ljudi su izdržavali mnogo teže i gore stvari, setite se samo naše istorije, naših predaka, znamenja koje nosimo duboko u sebi oplemenjeni motivima naše tradicije i „korena“, a sutra je uvek „novi dan“, posle kiše nas obasja pozitivna svetlost i toplina Sunčevih zraka, Sebe bodrim tom mišlju o „Sunčevim zracima“, osmesima i zagrljajima koji me čekaju na kraju.
Šta vam najpre vrati snagu kad ste najiscrpljeniji?
Jovica Spajić: Ljubav i pažnja su ono što vas istinski „regeneriše“. Kada se završi neka od epskih trka i avantura, obično zaspim „ušuškan“ od strane svojih najmilijih, ispunjen spokojstvom, jer znam da neko bdi nadamnom i da sam siguran. Spremimo zajedno kasnije neku finu, zdravu hranu i sa puno osmeha provedemo dane posle trke u nekoj laganoj šetnji u prirodi, praveći divne fotografije i obilazeći znamenitosti mesta gde se trka održala.
obično zaspim „ušuškan“ od strane svojih najmilijih, ispunjen spokojstvom, jer znam da neko bdi nadamnom i da sam siguran. Spremimo zajedno kasnije neku finu, zdravu hranu i sa puno osmeha provedemo dane posle trke u nekoj laganoj šetnji u prirodi, praveći divne fotografije i obilazeći znamenitosti mesta gde se trka održala. Šta je za vas sreća?
Jovica Spajić: Sreća je kada mi duša i srce „igraju“ od radosti znajući da su moji najmiliji zdravi, jer je zdravlje najvažnije i to je preduslov za sve životne planove, snove, nadanja, čežnje, ideje i vizije.
Šta je ljubav?
Jovica Spajić: Bog je ljubav.
