Često pomislim kako umemo da zaboravimo na ono dobro što je učinio neko za nas, a setimo se samo onog što nam „nije bilo po volji“.

Dešava se i vama, dešavalo se i meni. Poslednjih meseci učim da izbrojim do deset pre nego odreagujem, ne bi li se posle kajala i suze „ronila“ zbog sopstvene brzopletosti.
Juče pročitah nešto što mi je itekako potvrdilo da je super što učim da se „ugrizem za jezik“.
Koliko god da vas nečiji postupak u trenutku izvede iz takta i poželite da kažete toj osobi „ovo ili ono“ setite se da reči režu kao mač i da je teško vratiti se unazad, zaboraviti i izbrisati rečeno.
Neko mudar je napisao “ Život od nas ne traži da budemo najbolji, već da se potrudimo najbolje što možemo.“
I kad vas neko iznervira, slaže, izneveri, zaustavite se, setite se svih dobrih stvari koje je ta osoba učinila za vas, sigurno ih je bilo dovoljno jer tu osobu čuvate u srcu. Svaki put pre nego što pobesnite i ispalite kišu reči u ljutnji koje pogadjaju preciznije od bilo kog metka, zaustavite se, kako znate i umete.
U većini slučajeva nema nazad, da se ne biste kajali, da utvrdimo gradivo zajedno:  IZBROJITE DO DESET , svaki put kad poželite da „izvučete mač iz korica“za mir u duši i sačuvano prijateljstvo.