Nisam osećala da pripadam tu, tom odeljenju i deci sa kojom sam trebala da se družim, učim i idem na ekskurzije.

U osnovnoj školi smo svi disali kao jedno, prvo zahvaljujući učiteljici,a onda i razrednoj.
U srednjoj je sve bilo po grupicama i nekako je atmosfera,bar za mene, bila sve samo ne prijatna.

Pre neke dve nedelje dobih poziv da dodjem na proslavu mature sa svim tim ljudima. Uh, teška odluka.
Prethodnih godina se ne bih ni potrudila da uzmem slobodan dan na poslu, ove sam rešila da se suočim sa prošlošću .

Poželela sam da vidim kakvi su ljudi postali ta deca koja su obeležila moje detinjstvo.
Kako se približavao dan proslave ja sam se nekako sve više radovala. Nisam znala zašto,ali znala sam, da kad god sam slušala intuiciju i srce, nisam pogrešila.
Kad odlučite da pobedite sebe i zatvorite vrata prošlosti tako što ćete istupiti ispred nečega ili nekoga ko vam je ostavio gorak ukus sećanja život vam priredi iznenadjenje.
Moji školski drugari su fenomenalni  ljudi, ostvareni i u poslu , ali i u onoj važnijoj, roditeljskoj ulozi.
Toliko topline,zagrljaja , radosti i lepih reči, sećanja i smeha bih propustila da sam dozvolila strahu i sećanjima da pobede želju za novom šansom.
Sa proslave mature sam izašla bogatija za prijateljstva na koje nikad nisam računala, sa ljudima koji me možda bolje poznaju od većine.
I konačno sam savladala i najvažniju lekciju kojoj su me učili roditelji: „pruži ljudima drugu šansu , mnogi od njih će te iznenaditi, a neki i potvrditi da si  prvi put ispravno postupila.“
Nemojte da terate inat i dozvolite da vam prošlost utiče na sadasnji trenutak, praštajte,
grlite , saslušajte,  jer na kraju krajeva sve što uradite radite za sebe.  I kao što volim da kažem – izbor je na vama, da li će vam osmeh ili gorčina prošlosti biti na licu.