Već par dana sa prijateljima uživam putujući Austrijom. Bez nekog plana ali sa odličnim raspoloženjem u toku dana odlučimo gde ćemo prespavati i koja nam je sledeća destinacija koju ćemo posetiti.

Danas smo se ponovo vratili u Salcburg, grad sreće ako tako mogu da ga nazovem.

Iako smo imali malo drugačiji plan, eto nas ponovo ovde. Kažu, ako ne ide po planu ide po sudbini, a još neki dan u ovom predivnom gradu svakako je sve samo ne loša sudbina. Odlučili smo da posetimo restoran iz kog se pruža  pogled na ceo grad sa zidina drevne tvrdjave i gde se služe tradicionalni specijaliteti. Svi stolovi su već odavno rezervisani, ali kad postoji  želja način se sam pojavi.

Ushićeni jer ćemo probati divne Austrijske specijalitete i spremni da se čekiramo na društvenim mrežama saznajemo da top turističko mesto nema wifi.

Bilo mi je čudno kako su svi gosti razdragano razgovarali, a da pritom ne šalju poruke i ne koriste telefon, eto i razloga. Divno je,kad razgovaramo, jedni druge gledamo u lice umesto što nehajno zurimo u ekrane telefona.

Sto do nas dvadesetak mladih Austrijanaca ne prestaje da se smeje, dobra energija ubrzano se širi prostorijom.

Shvatam da to u Srbiji dugo nisam videla.

Da li nam je wifi ukrao osmehe? Jesmo li zaboravili kako je bilo bez  mobilnih telefona kad smo se čekali u dogovoreno vreme i na odredjenom mestu? Tad se nije kasnilo, već se razgovaralo sa drugom ili drugaricom, a ne sa instagramom, facebook-om  i ostalim platformama.

Toliko lepote u ovoj večeri i žamor ljudi koji me je iznova podsetio kako je kad se stvarno živi i uživa u trenutku, jelu, vinu , bez brojanja lajkova ili komentara.

Dobro je ponekad isključiti se iz digitalnog doba i vratiti se u doba ljubavi i slobode življenja.