Rođena Čačanka, tehnolog po vokaciji, neustrašiva, odvažna, mama četvoro dece i vlasnica sjajnog biznisa domaccini.rs, Marija Slović. Kad sam je upoznala, osetila sam divljenje i poželela da podelim njenu priču sa vama. Kad verujemo sebi, volimo život i dobro se organizujemo, sve je moguće. Uživajte u ovoj priči kao što sam ja uživala dok sam je pripremala za vas.
Rodom ste iz Čačka, potičete iz preduzetničke porodice, kako ste došli na ideju da pokrenete biznis u Beogradu, gde je ponuda ogromna i puno je „krokodila“ u poslu?
Marija Slović: Beograd se smatra mestom gde ima dovoljno ljudi koji mogu određeni kvalitet i vrednost koju hrana koja se kod nas poroizvodi može sebi da priušti. To nije ništa novo, ono što je nas posebno iznenadilo je renesansa koju je doživela radnja u Čačku. Nakon renoviranja i uklapanja u Domaccini koncept, došli smo do zaključka da manje sredine imaju potrebu, potencijal i želju da imaju nešto drugačije, nešto posebno, nesvakidašnje. Da uvek možete da privučete ljude ako delite strast, ljubav, posebnost, naći će se oni koji razumeju i koji mogu to da podrže.
Domaććini ne nudi samo hranu za „pun stomak“ vaša priča je ona sa dušom, koja hrani sve nas energijom da se snovi ostvaruju. Kako ste sebe bodrili na putu od sna do ovako lepog biznisa?
Marija Slović: Kad odrastete u porodici gde je privatni posao dobro jutro, dobar dan i laku noć, onda bodrenje nije ni potrebno. Lako je meni da budem dobra u poslu, dovoljno je samo da sam vredna. Odrasla sam u lepoj porodici, takvu sam istu kreirala sa Ivanom, svi smo zdravi, još uvek svi hodamo ovom zemljom, šta je još potrebno? Dovoljno je da nam ništa nije teško, da udahnemo dan i krenemo napred. Lako je nama, ovo kažem potpuno bez ironije. Beskrajno zahvalna na svim resursima koje imam, po poreklu i po detinjstvu, po odrastanju, obrazovanju, prilikama koje dobijam. Stvarno, lako mi je.
Tehnolog ste po vokaciji, posedujete sertifikate i licence koje ima mali broj ljudi u Srbiji. Za koga su te licence?
Marija Slović: Za mene. Uz pomoć njih podižem vrednost svog radnog sata, jer radim poslove koji su ekskluzivni, visoko cenjeni i isto tako plaćeni. To su licence koje potvrđuju stručnost u oblasti ocenjivanja bezbednosti, kvaliteta, legalnosti i autentičnosti hrane.
Poseduju ih oni koji su vredni, koji rade na sebi, koji sebe usavršavaju, koji razmišljaju malo van kutije, koji doprinose da industrija hrane bude pouzdanija, pravednija, usklađenija sa očekivanjima potrošača. Moj posao je da u toku dvodnevnog ili višednevnog audita, ocenim u kojoj meri je firma, postupci kojima proizvode hranu, ponašanje ljudi koji pripremaju hranu, sirovine koje koriste, dodaci, aditivi, pravila i mnoge druge stvari, u kojoj meri su usklađeni sa očekivanjima potrošača.
Kako su vama pomogle te licence u ličnom biznisu?
Marija Slović: Izoštrile su mi vid, ojačala čula da namirišem, osetim i prepoznam poštene proizvođače, one „sa obrazom“, koji znaju, koji mogu i kojima verujem da će to što proizvedu biti za dobrobit svih nas. Takvi proizvođači su deo naše ponude u Domaccinima.
Sa druge strane iskustvo koje stičem tokom ocenjivanja, u velikoj meri obogaćuje moju preduzetničku praksu, jer kako čovek uči iz svojih pokušaja i pogrešaka, tako isto uči i po modelu. A tokom audita imam predivnih modela koji su vredni modelovanja.
Kakva je hrana koju jedemo, a kupujemo je u marketima?
Marija Slović: Pitanje za milion dolara. Najbolja hrana je ona koju sami proizvedemo. Najbolja hrana je ona koja nije prerađena, koja je ubrana sa drveta našeg voćnjaka, jaje iz našeg kokošinjca, mleko od naših kravica. Kako to nije uvek moguće, onda treba birati najsličnije tom modelu što možemo da nađemo i sebi priuštimo.
Svoju ekspertizu doživljavam kao alat velikih industrija, kojim one ostvaruju svoje ciljeve, jer moja potvrda njima otvara vrata ili im ta vrata zatvara ukoliko moja ocena je negativna. Svesna sam toga da sam poluga industrije i velikih marketa. I to je sasvim ok, jer zahvaljujući velikim indutrijama stopa gladnih u svetu se smanjuje, hrana stiže i do onih delova planete gde je teško proizvesti. To su dobrobiti gigantskih sistema, velikih lanaca snadbevanja.
A sa druge strane želim da budem podrška malim proizvođačima kroz Domaccine, to je moj balans. Svesna sam da u trenutku velikih kriza, mi sigurno nećemo biti prioritetna destinacija za snadbevanje, korporacije će u svoje centre slati sve što se proizvede. Zato je važno da negujemo svoju nezavisnost, svoje potencijale, svoje resurse, jer je to model da budemo održivi. Ako imamo malog proizvođača da nam napravi hranu, ne treba strepeti za budućnost.
Mnogo više moramo da brinemo za događanja u okruženju, vodi, vazduhu, zemljištu. Dobra hrana je posledica dobrih izvora. Tužna sam što sam u tom polju nemoćna. Verujem da ako u nečemu kolektivno možemo da se složimo, bez obzira na sve druge razlike, to je da svakome od nas, običnih, ekologija mora biti pokretač, okidač koji će nas probuditi iz letargije.
Koji je najprodavaniji proizvod u vašem objektu?
Marija Slović: Tradicionala. Čačansko pečenje, sir,kajmak i ajvar. Četiri proizvoda posebna po svemu.
Mama ste i to imate četvoro dece, kako sve postižete?
Marija Slović: Ne postižem, često samo gasim požare. Mislim da su ove godine u kojima sam kada su deca mala, poslovi u ekspanziji, potrebana na mnogo strana najintenzivniji u životu jedne žene. Teško mi pada kad nemam vreme za sebe, mada tu i tamo uspem da ukradem neke mrvice. Više od deceniju nisam osetila dosadu, znaš onu tihu rečenicu u sebi „ne znam šta ću sad da radim.“
Ja imam ceo spisak stvari, hobija, edukacija, novih veština koje želim da naučim. Biće i to. Sada sam potrebna ovde, sada je lekcija da fokus sa sebe i svojih potreba pomerim na one kojima sam potrebnija, kako bi i oni znali da prepoznaju vrednost života.
Čemu učite svoj tim?
Marija Slović: Život je jedan. Mi smo mala organizacija, nema potrebe da međusobno stvaramo tenziju, važno je da nam na poslu svima bude dobro. Al isto tako može da nam bude dobro, samo ako nam je posao dobro. A to zavisi od svih nas u lancu.
Život je jedan. Negujem poverenje. Zatreperim kad čujem da imaju predloge, da razmišljaju šta možemo da popravimo, da nekad misle više i bolje i od mene. Ohrabrujem da prave korake i idu napred, čak i ako to nije u liniji sa mojim planovima.
Život je jedan. Nikad ne kažnjavam, nikad ne podižem glas, trudim se da budem smirena i pravedna.
Sličan je taj odnos kao što imam sa decom. Kad vidim skrivanje istine, ne reagujem, prvo promislim zašto je imao/la potrebu da me slaže, prećuti, da se pravda. Gde sam pogrešila i kako mogu da ga/je ohrabrim da mi veruje, da ne brine, da je ok da pogreši.
Šta vam je u biznisu najvažnije?
Marija Slović: Poverenje, poštenje, lakoća odnosa, lepota ostvarenja onoga što zamislimo, kreacija.
Koju poruku imate za mlade ljude na početku?
Marija Slović: Ne treba sve da znaš, što manje znaš lakše ćeš ući u posao J
Dovoljno je da želiš, da neguješ vrednoću, da te ne mrzi da budeš i vozač i dostavljač i mlekadžija i pekar, al da znaš da je to privremeno jer znaš gde si krenuo. Kao dete kad je malo pa šta želi da bude kad poraste. Danas je raspoloživo toliko alata za postizanje uspeha, toliko dodatnih znanja, ne samo onih stručnih, nego onih koji te čine veštijim, spretnijim, koji te odglave onda kad posustaneš. Istražuj alate za poboljšanja i primenjuj ih.
Šta biste sad sa ovim iskustvom, rekli osamnaestogodišnjoj Mariji?
Marija Slović: Kuliraj više, obnovi jednu godinu na studijama, i tu godinu proputuj, zadrži taj mod života u kome je potpuno ok biti u ego tripu da tebi bude dobro. Sve pre i kasnije su kompromisi sa saputnicima, pre toga roditeljima, posle toga novom porodicom.
Koji je vaš neostvareni san?
Marija Slović: Svi su mi se ostvariti i svi će mi se snovi ostvariti, znam zasigurno, čim sam ih usnila, moji su, došli su mi da mi pokažu put.
Kakvi su vam planovi za 2022.?
Marija Slović: Da izađem iz pelena sa najmlađim, da naučim da čitam i pišem sa đakom prvakom, da bez treme odgovaram pred nastavnicima sa najstarijima. To je put da uživam u višku vremena, brizi o sebi.
Da putujem. Bilo gde, samo da nije posao, nije ocenjivanje, nego ono turističko, bezbrižno lutanje po gradovima.
Šta biste sad sa ovim iskustvom, rekli osamnaestogodišnjoj Mariji?
Marija Slović: Kuliraj više, obnovi jednu godinu na studijama, i tu godinu proputuj, zadrži taj mod života u kome je potpuno ok biti u ego tripu da tebi bude dobro. Sve pre i kasnije su kompromisi sa saputnicima, pre toga roditeljima, posle toga novom porodicom.
Kakvi su vam planovi za 2022.?
Marija Slović: Da izađem iz pelena sa najmlađim, da naučim da čitam i pišem sa đakom prvakom, da bez treme odgovaram pred nastavnicima sa najstarijima. To je put da uživam u višku vremena, brizi o sebi.
Da putujem. Bilo gde, samo da nije posao, nije ocenjivanje, nego ono turističko, bezbrižno lutanje po gradovima.
Kakva je po vama neustrašiva žena?
Marija Slović: Ona koja zna i može da kaže da nešto neće, jer dobro zna šta hoće. Ona koja preuzima odgovornost za sebe i svoj život, ma koliko to bilo u nekoj sredini teško.
Mnogo nas je. Na svakom koraku.
Jednom prilikom rekli ste da priliku koja nam se ukaže moramo da ugrabimo. Koliko je vama bilo izazovno da ugrabite prilike koje su vam se pojavljivale na životnom putu?
Marija Slović: Ne propuštam. Samo prihvatam, ma koliko mi se čini da to sada ne mogu, da nije trenutak, dam sebi vremena da malo promislim. Ako uspem da u tom mom unutrašnjem dijalogu posložim za i protiv, i ako imam nekoliko za, bez obzira na više protiv, ne dam mozgu dalje racionalizaciju, prihvatam i plešem. Korake učim usput.
Ali mislim i da prilike sami stvaramo, često nesvesno, jedna odškrinuta vrata, često znaju da budu ko zna koliko novih vrata.
Šta biste danas uradili drugačije?
Marija Slović: Nemam tu vrstu vraćanja unazad, sve sam radila najbolje što sam umela. Čvrsto verujem da čovek živi onakav život koliko je pametan u trenutku kada donosi odluke. Ovde ne mislim na neke životne tragedije, mislim na ono što zavisi od našeg bivstvovanja. Znam da sam uvek uradila najbolje što sam mogla, znala i umela u tom trenutku. Ok sam sa svim svojim izborima
Koji vam je najlepši kompliment koji ste dobili, a vezan je za vaše proizvode i usluge?
Marija Slović: Mnogo su mi lepe te asocijacije koje naše mušterije imaju na detinjstvo, na neke lepe emocije, njima drage osobe. Kao da otvaramo neki kovčeg lepih emocija koje oni evociraju kroz nas. Mirise, ukuse, sećanja.
Koja je najvrednija lekcija koju ste naučili od roditelja?
Marija Slović: „Časkom ću ja to, šta mi teško“ – moja mama ima i danas ovu rečenicu, šta god da treba.
„Nemoj pa se ne boj“ – aludira na poverenje, poštenje, posvećenost, budi dobar i biće dobro.
I lekcija koju sam sama naučila gledajući njih je da je život jedan. Rad je važan, ali život je mnogo više od toga. Ponekad prokomentarišem da sam ja taj nivo igrice več prešla živeći u preduzetničkoj porodici gde čovek misli da mora, da ako on ne uradi niko drugi neće, da ako ne radi 24/7 uspeh ne može doći, da ako ode na odmor sve će otići dođavola. Nije tako. Možda treba da dođeš do drugo nivoa igre, da to shvatiš.
Čemu učite vašu decu?
Marija Slović: Samostalnosti, spretnosti i odgovornosti. Da znaju da imaju sve resurse. Da biraju one puteve koji ih čine srećnim. Trudim se da ne stvaram očekivanja, jer sam svesna da će očekivanja samo blokirati naš odnos ako nam očekivanja ne budu na istoj liniji. Puštamo ih da se „olupaju“ o svoje odluke, postupke, jer su ovi „padovi“ svi još uvek jeftini, ali efektni. Razgovaramo, beskrajno dugo razgovaramo, posebno uveče kad se sve smiri.
Češće pomislim da su baš divni i posebni, nego što se naljutim. Imaju neku lepu životnu inteligenciju iako su tako mali. Ne forsiram, više govorimo šta mislimo i kako bi mi rešili neku situaciju, koje su opcije i mogućnosti, pa bodrimo da donose odluke.
Šta je ljubav?
Marija Slović: Leptirići u mom stomaku koji kažu da je super onaj sa kim sam, ono što radim, ono što doživljavam, ono što pružam i ono što dajem.
Šta je sreća?
Marija Slović: Zajednički nedeljni ručak. Bezgrižan san. Pasus knjige koji pokrene sinapse. You tube video koji motiviše. Novo znanje. Nova veština. Sve je sreća, samo ti trebaju oči da je vidiš.
Foto: Privatna arhiva, dids.rs
