Njene izvrsne igre i veliko srce na terenu i van njega osvojile su čitavu naciju, nikad nije skrivala emocije i kao prava lavica borila se za boje svoje zemlje do kraja.
Ovaj intervju dva puta su prekidale suze na njenom i mom licu , sa Milicom Dabović otvoreno o svemu pred završetak reprezentativne karijere.
Milice od vas učimo koliko je život u svakom trenutku dragocen, nikad ne skidate osmeh sa lica i nekako stičem utisak da time šaljete poruku da je živeti život punim plućima po sopstvenim pravilima jedini recept za sreću?
Milica Dabović: Jeste. Hvala na tome, presrećna sam ako me tako ljudi doživljavaju. Moj cilj je da ljudima prenesem tu poruku. Bez osmeha na licu ne želim da izađem iz kuće i znam da će i drugi kad mene vide nasmejanu staviti osmeh i na sopstveno lice. Previše je danas ljudi koji su tužni, nesrećni i pate, teško mi pada kad to vidim.
Uvek sam tu da se nasmejem i pružim ruku detetu, majci , ocu i da im poručim da život jeste lep i da naš život bude onakav kakvim ga mi vidimo i doživimo.
Da li kao jedna od najvećih sportistkinja u istoriji srpskog sporta i javna ličnost osećate veliku odgovornost prema deci i mladima kojima ste uzor?
Milica Dabović: To se dešava poslednje dve tri godine da me posmatraju kao vrhunskog sportistu u ženskom sportu, jer je košarkaška reprezentacija doživela vrhunac. Nije se moglo više od ovoga, zlatna medalja sa evropskog prvenstva, osmo mesto na svetskom prvenstvu olimpijska bronza iz Rija ogromni su uspesi . Poslednje dve tri godine kao što rekoh, deca me gledaju nekako raširenih očiju i u meni vide idola. Volim da kažem da medalje nisu vrhunac mog uspeha nego ta deca koja sutra žele da postanu kao Milica Dabović.
Zbog toga je ujedno i moja želja za košarkaškim kampom koji poslednjih meseci pripremam i ovih dana pripreme privodim kraju, velika.
Radim od ujutru do uveče i da mi je neko rekao da je ovo toliko teško iskreno možda ne bih ni počinjala. Sa druge strane kad shvatim za koga ovo radim i da su to deca za koju ja živim i sa kojom se dopisujem svaki dan , kojima dajem savete znam da je tu moja sreća. Meni sve u životu zavisi od sreće i od osmeha.
Prisustvovala sam momentima kad vam deca sa ogromnom ljubavlju i ushićenjem trče u zagrljaj, šta biste poručili deci koja tek stasavaju i koja trebaju da izaberu čime će se baviti u životu. Koga da slušaju?
Milica Dabović : Zbog toga i pravim kamp iskreno, ne zbog toga da ih učim kako da pimplaju loptu ili da da bih zaradila mnogo para, već zbog sreće i zadovoljstva.Bez obzira da li će ta deca postati sportisti ili direktori ili pak biti na brodu, želim da im pomognem da postanu pravi ljudi jer to je ono najbitnije. Mnogo sam puta bila povređena, jer sam na neki način naivna i učim iz dana u dan, mogu da mi kažu svašta ali niko ne može da uperi prstom u mene i da mi kaže da sam loš čovek. To mi je u ovom trenutku najvažnije, nikakve druge titule mi nisu bitnije od toga. Medalje i dostignuća mi nisu bitna koliko ta deca kojima želim da pomognem da se zadrže na pravom putu . Živim u svetu mašte i snova, Simon mi stalno govori da se probudim , ja ne želim jer je tu najlepše.
Želite da kažete da ako izgubimo veru da dobri ljudi postoje onda više nemamo ništa ?
Milica Dabović : Da, slažem se sa tobom. Dobri ljudi postoje, u period kad sam svoje dugogodišnje prijatelje gubila upoznavala sam ljude koji su toliko dobri i neiskvareni i puno učim od njih. Bez teksta sam i zahvaljujem se ovom prilikom svim dobrim ljudima, puno mi znače i srećna sam što postoje. Decu želim da naučim da trebaju da slušaju roditelje, bez obzira da li roditelji greše ili ne , dok su deca trebaju da ih slušaju kao i nastavnike i svoje trenere koji ih mogu naučiti pravim vrednostima.
Biću tu za njih . Deci na mom kampu neće faliti ništa jer ja tako želim. Neću se samo pojaviti na sat vremena u kampu i reći “e to je ta Milica Dabović ,a vi sad radite sa tamo nekim trenerima i slušajte šta vam kažu”. Ja ću živeti sa tom decom deset dana, jesti što i oni, učiti sa njima i usmeriti ih, pored košarke, da budu borci i u životu.
Za ostvarenje cilja potrebno je puno odricanja i truda ali moguće je ostvariti šta god jako želimo i na čemu god predano radimo.
Ne moramo biti sportisti, direktori, nastavnici, najbitnije je da smo dobri ljudi.
Život je pun izazova , nekako se kreće kao srce na EKG-u , nailazili ste tokom života i karijere na velike izazove, koliko vam je to što imate veru pomoglo?
Milica Dabović : Uopšte mi nije palo napamet to što si rekla da se život kreće kao otkucaji srca, ali slažem se sa tobom. Ja sam takav život živela. Blago onima koji žive život bez uspona i padova, verujem da su takvi retki i volela bih da ih upoznam.
Vera je najbitnija, mislim da je to pokretač svega.
Imam neograničenu veru u boga, imam i tri krsta istetovirana, a krst sa Ostroga nosim više od 10 godina oko vrata, ne skidam ga. Od Simona sam pre godinu dana dobila i medaljon sa Ostroga koji je takođe uvek uz mene .
Šta sam god radila, još od detinjstva, obraćala sam se Bogu i imala sam samo dve želje da budem srećna i da se moje ime čuje.
Verovala ili ne, pre dva meseca kad sam se vratila sa Olimpijade, otišla sam u Herceg Novi i mama mi je rekla evo našla sam ti tvoje dnevnike ako želiš da pročitaš.
Dnevnike sam pisala između sedamnaeste i dvadesete godine. Na svakoj stranici pisalo je “Dragi Bože, dragi dnevniče, Bože pomozi mi da uspem i budem srećna”, moja životna želja je bila Bože pomozi mi da se moje ime čuje.
Zaključana sam sedela u toaletu i čitala dnevnike , da Simon ne vidi šta čitam, mislim da je to što sam se tako obraćala i od malena očvrsnulo.
Kažu da sve potiče od porodice , kako nas roditelji nauče tako bude?
Milica Dabović : Da, sve polazi od poorodice, mama me je oduvek učila “ko tebe kamenom ti njega hlebom” “dobro se dobrim vraća”.
Kad mi je bilo najteže pitala sam se zašto je teško, ali nikad zašto baš to meni, uvek sam govorila Bog će sve naplatiti. Najvažnije lekcije koje mi je majka dala su “Veruj u sebe i ne odustaj “. Meni je to ponekad bilo kao da mi priča babske fore, ali sam mamu ipak uvek slušala. Sve u životu se dešava sa razlogom. Treba samo biti strpljiv. Mnogi ljudi će reći “Lako je tebi”, nije mi lako , ni na današnji dan mi ništa nije lako, ja se i danas borim sa aždajama . Tek sad kad otvaram svoj kamp vidim još bolje kakvih ljudi ima oko mene i ko mi sve zabada nož u leđa. Mnogi bi voleli da me vide na dnu, ali nikad im neću dozvoliti da me vide na dnu i da me oni pošalju tamo.
Ako i odem dole to će biti samo moja odluka i odgovornost.
Popularna psihologija kaže “Traži i dobićeš “, danas nas uče koliko su misli moćne , a mi ustvari oduvek takve poruke možemo pronaći u Bibliji. Koje poruke vama znače u izazovnim životnim trenucima?
Milica Dabović : Kakve su ti misli , takav ti je život – Otac Tadej je davno rekao. Bože daj mi sreću i mir. Svesnost da sam sve sama kreirala, jer sam od malena verovala, mi daje neverovatnu snagu da mogu da prevaziđem svaku prepreku koja mi se nađe na putu.
Ljubav koju delite u vašoj porodici , što sam imala priliku i da vidim, zaista je nešto najvrednije. Koliko su vam teško padala ta odvajanja od najmilijih zbog košarke ?
Milica Dabović : Mi smo oduvek veoma vezani , ali se dogodilo da svi odemo na svoju stranu . Dešavalo se da dugo budemo razdvojeni. Jedino što je sigurno , to i sama znaš, jedino ko ti ne želi loše nikad je tvoja porodica. Mi smo svi karaktrerno jako različiti, ja redovno udaram glavom o zid kao da zida nema, Ana razmišlja tri puta dok nešto ne uradi, Jelica i brat su takvi da ako su oni na vrhu svi su tu, ako oni krenu nizbrdo svi idu sa njima. Specifična smo porodica, mama je jedno predivno biće , ne samo što je moja mama, nego je heroj. Koliko god je bilo teško ona je oduvek uspevala u jednom, a to je da nas održi na okupu.
Da nije nje, ko zna koji bi naši izbori i putevi bili.
Kažu da je najizazovniji zadatak biti roditelj , a pogotovu dobar roditelj. Pored svih vaših uspeha, vaša mama je ostala skromna i nenametljiva žena. Koliku zahvalnost osećate prema roditeljima u trenucima kad stojite na postolju i ostvarujete svoje snove?
Milica Dabović: Velika je sreća što imam njih i svesna sam da bez njih ne bih bila tu. Otac te napravi , majka te nosi devet meseci i donese na svet i kakvi god da su , roditelji greše ,svi grešimo. Ponosna sam, i Ana i ja smo , na sve i na njih. Pogotovu što i Ana i ja znamo koliko je ljudi protiv nas i naše sestrinske igre. Mnogima je smetalo što sam ja insistrirala uvek na tome da je Ana glava tima, a ja noge i bilo me je briga šta će drugi da misle. Moji su me naučili da ne budem lažljiva i da ne želim zlo drugima. Tuđu sreću sam uvek doživljavala kao svoju i radovala se i za one koje poznajem i za ljude koje nikad nisam videla u životu. Empatična sam, pogađaju me ljudske sudbine i plačem na sve, od Emisije “Sve za ljubav” do ove sad “Kuće sreće”. Sve me podseća na detinjstvo, na moju ljubav prema roditeljima. Takođe me seća i na to koliko je važno da dajemo da bi nam se vratilo. Najvažnije je da budemo tu za porodicu i da cenimo svoje roditelje. Zahvalnost koju osećam prema roditeljima ne može da se opiše rečima. Pokušavam da pišem biografijU , biće tu i lepih i onih manje lepih priča, ali sve što se dešavalo u životu , malo je naspram ljubavi koju ja osećam za njih. To me je sve ojačalo i mislim da zbog toga gledam svet na ovaj način. Ljubav briše sve bolje od bilo kakve gumice ili farbe.
Mnogi kažu da pare rešavaju sve, ali ne, ljubav rešava sve. Ljudi često zaborave da cene zdravlje, zaboravljaju da cene što vide , čuju, govore. Ne shvataju koliko su srećni samo što hodaju. Sete se tek kad ih život opomene ili nekoga izgube.
Odavno su mi preminuli bake i deke, tetke, teča, ujak , odneo ih je život. Ti teški momenti su nam bili velike lekcije i mnogo smo naučili iz toga. Ne libite se da pokažete ljubav ljudima do kojih vam je stalo jer sledeći dan već možda nećete imati priliku za to.
NE ODUSTAJEM JER SE SNOVI OSTVARUJU
Kažete da vas mnogi sputavaju i vide vas kako propadate, svaki put kad se dogodi tako nešto čini mi se da ste vi sve jači, povezaniji sa sestrom i na posebne načine baš tad šaljete snažne poruke važnosti sestrinske ljubavi i podrške?
Milica Dabović : Prestala sam da igram košarku, jer ne osećam ljubav prema njoj više. Sve do prošle godine košarka mi je bila sve, sad to više nije. Želela sam da igram na Olimpijadi i doživim to. Doživela sam, sad želim da odigram još ove dve utakmice i na najlepši način pokažem zahvalnost narodu jer sam zbog njih sad tu, ne zbog sebe. Moj život je usmeren prema deci i fokus nije na košarci kao što sam ti već rekla, već na dobroti i pravim životnim vrednostima.
Boli me i patim zbog toga što je mnogo više onih koji su me povredili nego onih koji su mi pružili ruku da me podrže ili pomognu da nastavim dalje. Ja jesam srećna osoba, ali zbog takvih situacija patim mnogo.
Najveća razočarenja u životu nam se događaju jer polazimo od sebe i očekujemo da će se drugi ponašati kao i mi. Da li mislite da je moguće da prestanemo da očekujemo i izbegnemo razočarenja?
Milica Dabović : Ja još uvek nisam savladala tu lekciju, ne znam kako da učinim to, valjda ću jednom naučiti. Ne znam da li je to iskustvo, godine, ali još uvek imam takva očekivanja. Mene život nije mazio , ali ja sam iznova izuzetno naivna. Svima uvek pružam ruku, da sad vidim nekog na ulici da mu treba novac, daću mu , iako možda više nemam posle toga ni za sebe. Ako ću time usrećiti tu osobu , meni je to sve. Uvek mi je tuđa sreća bila važnija nego lično moja. Tako me ljudi i doživljavaju , na neverovatan način govoreći mi da nisu upoznali osobu sa toliko energije koja zrači kao ja i želi dobro drugima.
Osoba ste trenutka i nikad ne kalkulišete, koliko vam to donosi dobrog ili koliko ne?
Milica Dabović : Na žalost jesam, to je možda moja mana. Ne mogu nazvati vrlinom i to je izuzetno teškO , ali ja mirno spavam i to je vredna žrtva ako to znači mir u mom srcu i duši. Legnem u 12 i mirno spavam . Moj momak se nekad smeje , kako odmah zaspim i ume da me probudi rečima “Pa jel moguće da si već zaspala?”, ja se pomalo naljutim na njega jer mi krade te dragocene minute mira. Ujutru se budim rano i odmah sam sprema za akciju i puna sam energije. To je ono najvrednije.
Rekli ste dam ste stavili tačku na košarku kad ste prestali da je volite istim žarom kao na početku. Da li vam je košarka možda bila samo put ka nečemu mnogo vrednijem, a to je rad sa decom i njihova edukacija?
Milica Dabović : Osvojila sam tu medalju, koju je mnogo teško bilo osvojiti , ne igrački već psihički, ljudi ne znaju mnoge stvari, ali čitaće u mojoj biografiji, šta sam sve morala da posložim na svojim leđima da bi došli do medalje. Ne znam kako sam normalna još uvek pored svega što sam doživela i prošla.Košarka me vodi ka nečemu mnogo vrednijem, to jeste rad sa decom.
Proputovali ste svet i živeli u različitim zemljama, gde ste imali priliku da naučite mnogo i o drugim kulturama, kad se onako udaljite od svoje otadžbine koliko je velika nostalgija i patnja duše?
Milica Dabović : Velika, ogromna, kakva god da nam je država,a naša je jedna od najgorih kad god se udaljim ja toliko patim za njom. Mnogo sam patila godinama, prvi put kad sam otišla u Rusiju plakala sam svaki dan četiri meseca bez prestanka.Tamo su mnogo hladni ljudi, Tamara Radočaj me zove , ona igra tamo i sad mi govori isto . Sve što ona sad prolazi ja sam spoznala pre 12 godina, sve te emocije i hladnoću. To mi je pomoglo da cenim ono dobro što naša zemlja ima kakva god bila. Volim ovaj narod, ali mislim da može da bude mnogo bolji. Prepoznajemo se u poplavama, požarima, nesreći i bolesti. Zašto ne bismo širili ljubav i mimo svega toga, kad je lepo. Ne moraš da me tapšeš po leđima samo kad je loše i teško, možeš i kad je dobro i da kažeš “svaka čast, još uvek si tu, za tebe navijam”. To se negde izgubilo u narodu, ali opet kažem, ima izuzetaka, evo npr. ti sediš preko puta mene, isto doživljavaš, preživljavaš, mnogo toga ti se desilo u životu, a ti se ne žališ kao i ja.
Ja sam odlučila da pričam , nisam bila uvek svetica, ta deca će sve to čitati u mojoj biografiji.
I o tome kako me je neko prevario, navukao, šta sam sve morala da radim i na šta da pristanem, a nisam želela. Život me nije samo mazio ali očigledno da me ništa nije pokvarilo, a to je ono najbitnije. Nisam izgubila sebe ostala sam ona ista devojčica koja je verovala u čuda. Uvek sam verovala u čuda.
Sve više je vršnjačkog nasilja, biti drugačiji kod nas u zemlji, na žalost je sve manje prihvaćeno?
Milica Dabović : Ne samo vršnjačkog nasilja, nego i silovanja, ubistava, samoubistava. Ja sam ambasador fondacije Tijana Jurić. Slušam šta se dešava i koliko pedofila ima koji nam siluju decu. Svi još uvek spuštaju roletne, što je strašno. Za takve prestupnike bih uvela smrtnu kaznu.
Kad nisi po pravilima društva, to je greh. Savetujem odrasle, ljude, a ne decu, deca su mi baš deca, i tako treba i da bude. Ja sa svojih dvanaest, trinaest, nisam puno znala o životu , savetujem roditelje da uđu u srž vaspitanja. Da deca ne trebaju odmah sve da imaju da ne odrastu u loše vaspitane, nezahvalne ljude koji ne cene ništa, već im se sve podrazumeva. Ako im date sve postaće ljudi i deca puni kompleksa, koji se iživljavaju na drugima i vređaju različite od sebe. Da ne pričam o deci sa zdravstvenim problemima. Po meni deca trebaju da pružaju ruke jedna drugoj, da se pomažu. Zdrava deca trebaju pomoći drugarima koji imaju zdravstvene tegobe, a ne da im se smeju i da im time stavljaju so na ranu njihove male, čiste duše. Trebamo da širimo ljubav, mislim da je ljubav pokretač svega. Ja godinama volim, ne mora to samo biti emotivni partner, nego i drugi ljudi , knjiga, muzika, košarka, iznad svega volim moju porodicu. To je ono jedino što uvek pobeđuje. Mislim da trebamo da imamo zdrav razum, deca nisu vođena ka pravim kvalitetima i to je najveći problem današnjeg društva. Najbitnija je duša , a ne spoljašnji izgled. Tome ću učiti decu , takođe i koliko da se daju, da se ne daju 150 posto kao ja ,jer ja imam višak energije i u nekim situacijama takvo davanje me je bukvalno masakriralo.
Šta Milica radi kad je tužna?
Milica Dabović : Plače. Dosta plačem. Suze čiste. Baš čiste, Često volim da kažem da su oči zaista ogledalo duše i kad se čovek isplače vidi zapravo bolje i koliko je pun ljubavi. Često mnogo patim, takva sam. Empatična sam. Važno mi je da su ljudi srećni. Da imam milione ne bih kupovala vile, već bih davala za lečenje dece i da se pomogne onima kojima je najpotrebnije. Meni je tragično kad mladi umiru, mogu da pošaljem svaki dan poruku , da pozovem ljude da se priključe i na taj način dam svoj doprinos da se neko spasi. Srećna sam ako svaki dan učinim malo dobro delo. To je moj cilj svakog dana.
Čovek se mnogo bolje oseti kad stavi drugome osmeh na lice, nego kad ga ima na svom. Slažete li se sa tim?
Milica Dabović : To je živa istina, tako živim i to mi je prioritet. Kad znaš da si usrećio nekog, nema lepše motivacije da sutra budeš još bolji i usrećiš još više ljudi.
Kad Milica Dabović skine dres, izuje patike i izađe sa terena kakva je zaista ona?
Milica Dabović : Srećna i zadovoljna sama sa sobom, u svakom momentu prijatelj i čovek. Uživam u životu u svakom trenutku kao da mi je poslednji , to nije izmišljotina, trebamo da živimo svaki dan kao da je poslednji jer ćemo jednog dana sigurno biti u pravu. Volim svoju okolinu, stan, grad, svoje kučiće, ne tražim od Boga ništa više od ovoga što mi je dao.
Upoznali ste ljubav svog života, šta biste poručili onima koji su možda izgubili veru da prava ljubav postoji?
Milica Dabović : Ne bih smela da im poručim ništa, jer na žalost vidim šta se događa oko mene. Sve se svelo na interes i na žene koje dobro izgledaju , operisane ili ne operisane. Nemam ništa protiv operacija i ulepšavanja , ali mislim da smo malo preterali u svemu tome. Želim im da ne odustaju, i poručujem im da će se srodna duša pojaviti. Verujem u pravu ljubav iako mi nije jasno ni šta žene ni šta muškarci žele. Sve mi je postalo nekako previše veštački, a ja ne volim ništa što je veštačko.
Da li je papir -brak bitan da bi se proživela prava ljubav ?
Milica Dabović : Nikako , uopšte želim ljubav da proživim bez papira, samo nisam sigurna da li će Simon da insistira na tome, i ako dođe do toga sigurno neću uzimati njegovo prezime jer ne želim ništa da menjam u svom životu. Smatram da je bez papira mnogo lepše. Verujem u ljubav jako, ali zašto ako nešto pođe po zlu ili ljubav prestane, da dozvolim sebi da se razvodim ili da pravim šou program, i tako mi je život već dovoljno veliki šou. Živim svoju ljubav zbog sebe, ne zbog drugih i papira.
Nikad nije kasno ni za ljubav ni za dete. Ako rodim dete i u četrdeset, super, samo nek je živo i zdravo.
Granice ne postoje, život je granica, a ne znaš kad ćeš da umreš. Ljudi su puni predrasuda, ne razmišljaju ispravno i to sve što su nesrećni. Oni koji razmišljaju na pravi način su srećni i ispunjeni i veruju u dobro, danas ih je malo. Ne treba da se juri za brakom i udajom. Učestvovala sam u kvizu “Ja volim Srbiju” gde sam saznala da je prosečna godina kad se žene danas udaju 28.. Ja sam mislila da je to 32.-33. Imam puno prijateljica koje žive same, ne mogu da nađu partnere jer su se izgubile prave vrednosti. Ali meni su obe strane krive, jednako. Na žalost je tako. Dok god je fokus na materijalnim stvarima, neće moći da uživaju u sitnicama. Ja sam danas najsrećnija jer sam imala dan kakav sam imala i mogu da kažem, evo sad sa tobom jedan od najlepših intervjua ikada, i još sam dobila šolje sa Mini i Mikijem na kojima piše Milica. To me je onako oduševilo i te sitnice meni znače više od svega.
Mnogi me kritikuju što reklamiram na društvenim mrežama sve ljude I proizvode, kažu mi da trebam da tražim novac za to. Samo želim da podržim sve i ako može da se proda sve što ja stavim na instagram, bih bila najsrećnija osoba na svetu. Zašto bih uzela ikome i jedan euro za to ako mogu da pomognem sa tim što ih izreklamiram. Želim da svojim imenom i poštovanjem koje uživam pomognem drugima da budu srećni.
Naš narod teško oprašta uspeh i uglavnom vide samo taj sjaj slave, retko ko vidi odricanja koja vi vrhunski sportisti imate da biste bili zaista najbolji ?
Milica Dabović: Verujem da oproštaja koji ja žaslužujem neće biti, ali ne pogađa me, meni je samo važno da sam uz sestru i meni drage cure i da je to pred mojom –našom publikom. Mogu reći da rezultat ove reprezentacije bez moje sestre i mene ne bi bio ovoliki. Uspeh se ne oprašta. Šteta, nisam još ni počela kamp, a već su me uzeli na zub. Biće posla za sve. Ja ne odustajem, jer se snovi ostvaruju.
Dve utakmice vas deli od odlaska iz reprezentacije, s ljubavlju smo gledali vaše igre i brilijantne bravure na terenu, mnogi su sve emotivno doživljavali a verujem da su i vama emocije pomešane u ovom trenutku?
Milica Dabović : Stavljam tačku na igru za reprezentaciju kad sam na vrhuncu svoje karijere. Posvetiću se radu sa decom. Došlo je vreme da kažem zbogom profesionalnoj igri. Fokus mi je na deci, kojoj želim da prenesem svoje znanje, ljubav I da ih naučim kako da budu ispravni ljudi. Želim da to prepoznaju i roditelji i deca. Oduvek me je bilo briga šta drugi pričaju jer retko ko ima šta dobro da kaže. Pre par meseci su prestali da pišu das am starleta, tad sam se šalila na svoj račun, bilo mi je smešno i bolelo me je jedino kakav je naš narod. Nisam mogla da razumem kako mogu jednog profesionalca, koji je osvojio sve u svojoj karijer, samo zato što voli da se slika I da kači slike na društvene mreže, da vređaju. Glasam za slobodu življenja,tako i živim i ne stidim se sebe I svog tela, pogotovu ne svoje ličnosti i onoga što sam radial I radim. Najviše zbog toga jer sam oduvek ista i kad sam imala 5 maraka u džepu i kad sam imala mnogo više. Nisam se menjala ni kad su me varali i krali i kad sam platila stan koji nikad nisam videla. Živela sam svoj život, moja karijera sam ja i to ne bih menjala ni za šta. Ne kajem se i sve bih isto ispočetka kad bi mi se pružila prilika. Samo bih bila malo pametnija i ne bih trpela neke stvari koje sam trpela do sad, a mnogo sam toga trpela.
Mobing je česta pojava u Srbiji , što u sportu što u poslu. Da li smatraš da svako ko je maltretiran na bilo koji način treba da ode iz okruženja koje mu to priređuje?
Milica Dabović: Apsolutno, ja sam zbog toga odlazila. Da sam mogla da ostanem u Partizanu , ostala bih zauvek. Nikad neću jedino to oprostiti , ko god bio na vlasti, što su dozvolili da nestane ta institucija. Opet, sve oprosti čovek. Moram reći to nikad neću oprostiti, jer uvek kad se vratim na Partizan ja se setim toga. Oterali su me iz mog doma, od porodice, prijatelja, da se negde opet borim, patim i tugujem, a nije bilo potrebno , samo malo je bilo potrebno truda da sve to opstane. Svakog dana opraštam da bih bila mirna pred Bogom i pred sobom .
Vaši sastojci za srećan dan?
Milica Dabović: Uvek ustati na desnu nogu , čak i kad se desi da je leva vi poskočite na desnu. Često znam da sam omanula nogu kad se probudim i stanem pred ogledalo, pa kažem sebi “jaoooo vidi što si ružnaaaaaa , šta ti se dešava? “ Kad je takav dan pokušavam da promenim sve što mogu. Mislim da je to do toga kako doživljavamo i sebe i dan i okruženje i momka, kučiće. Ne mogu da kažem da nešto mora da se desi da bi me usrećilo. Ne mora, moram se samo probuditi.
Koja je vaša poruka sestri Ani, a da joj to možda niste rekli?
Milica Dabović: Jako mi je teško što odlazim iz reprezentacije, najsrećnija sam bila dok sam igrala pored nje. Nedostajaće mi to vreme, jer ga više nikad neće biti i jako mi je teško zbog toga. Život je takav , da biraš sve u svom životu, bio bi idealan. Kakva god da je, za mene je ona idealna. Hvala joj za sve i što mi je pomogla da ostvarim svoje snove.
