Mali Dušan je preminuo. Tokom rodjendanske žurke prijatelja saznajem ovu vest. Suze u očima. Ne mogu da izgovorim da se odmorio. Nije dovoljno dugo ni živeo.

Gledam u njegovu sliku i one prelepe okice i trepavice. Sedim na rodjendanu i pišem kolumnu. Na jednom kraju sveta neko se raduje, na drugom tuguje. Različito podeljene karte u igri zvanoj život. Nekom loša ruka, nekom poker.

I tako, sećam se svog detinjstva kao jedne lepe priče iako je bilo puno operacija, nekako sam te traumatične momente gurnula pod tepih. Do skoro.

Ne mogu da se pravim da ne vidim i ne čujem šta se dogadja oko mene. Kako nam se deca leče . Svaki put kad čujem “ajmo zajedno svi za to i to dete sms” stegne mi se želudac i samo progutam knedlu. I pre 20 godina je bilo isto. Samo tad nisu postojale sms poruke, nego snadji se kako znaš i umeš.

Da moji roditelji nisu imali novac, ja sad možda ne bih hodala ili ne bih ni bilaživa. Dva longacefa dnevno, jedan košta 10 maraka, a mesečna plata je 3 marke. Tako je bilo tih 90-tih godina kad sam imala sve operacije. Svaka nova operacija- “konac za šivenje rane, gaza, braunila koja je dobra za venu, flaster koji neće da odere kožu” samo su neki od artikala koji su bili na spisku, a koje su moji roditelji morali da stvore ako su želeli da ja preživim. Nikad se nisam usudila da ih pitam kako su sve to uspeli, ali im se neizmerno divim. Poštujem ih i u srcu i duši im se klanjam.

Svaki put kad vidim “sms na taj i taj broj dodje mi da vrisnem na glas”. Pitam se samo dokle?

Sve mi je bilo jasno šta se dešava u našem zdravstvu i sistemu kad su mi na komisiji za odredjivanje stepena invalidnosti dali I stepen. Nakon 13 operacija. Nakon “doktore ne mogu sama sebi da isečem nokte na stopalima”. Dosta toga ne mogu, ali nisam se bunila. Možda sam i trebala. Kad sam ih pitala da li mogu da dobijem etiketu za kola za parkiranje na mestu za osobe sa invaliditetom, rekli su mi ne. Na pitanje zašto? Odgovorili su zato što mi roditelji nisu uzeli tu potvrdu invalidnosti kad sam bila mala. “Ali gospodjo na otpusnoj listi na rodjenju pise spina bifida zar to nije dovoljno?” Očigledno nije.

Kad sam ispričala mami, ona mi je rekla “izvini sto to tad nismo uradili” .

Možda država treba da mi se izvini jer me pravi budalom, a ne moji roditelji. Da li da mi se mama izvini što se borila za moj život?

Meni je žao svih roditelja koji prolaze kroz pakao, mislim da ne postoji teža situacija nego da se boriš za život svog deteta.

Mnogo puta deca su nas ujedinila i novac smo stvorili za noć. Svi znamo da to nije rešenje.

Žaoo mi je što svi mi čiji glas može da se čuje ne govorimo glasnije nego prelazimo preko svega. Ako nismo uspeli da se izborimo za sebe, bar za generacije koje dolaze. Ja više neću da ćutim, jer ćutnjom nosim i ja breme sve dece u Srbiji sa sobom. Mnogo me guši. Dosta je više.

Zar nije vreme da nam se deca više ne leče sms porukama?

Nisam marila za slovne greške, jednostvno mi nije bilo važno. Bar ne večeras. Ne zamerite. Znam da razumete, ovo je borba svih nas koji smo proveli noći i dane, detinjstvo u bolnicama. Ovo je i naš bol.