…Ali, kad srce zatraži, ja uzmem papir i olovku i pišem….
Danas je 8. oktobar, dan pred moj 39. rođendan. Sedim na trosedu u dnevnoj sobi, jedem zdravi ajvar na wasa hlebu, zamišljajući da je vrući beli, hrskavi hleb, koji mirisom miluje dušu, a po prstima krcka kao kad sam bila dete i jela doručak koji mi baka spremi.
Razmišljam o samoći… Nekad sam je se toliko plašila.
Samo da ne budem sama, da ne ostanem sama, neka sam uvek okružena ljudima.
Pre 39. godina odvojili su me od mame odmah po rođenju. Tako je moralo da bude. Prvih mesec dana sam bila sama. Potpuno sama u inkubatoru i već prvi put operisana. Mamin dodir sam ponovo osetila tek nakon tih mesec dana. I kako da se ne plašim samoće? Kad joj nisu dozvolili da bude tu, kad mi je najviše trebala. Često pomislim kako je njoj i tati bilo tad… i ne mogu ni da zamislim…
Godinama radim na tome da iscelim malu Sašu, da je naučim, da joj pokažem da nije sama i da nikad neće ni biti, jer ima mene… Ja je sad prihvatam i volim u potpunosti, svoju, ranjivu, tužnu, radosnu, neustrašivu…Autentičnu… Dok ovo pišem liju mi suze niz lice, ali ne one od tuge… Ovo su suze oslobođenja, jer se više ne plašim…Mraka, samoće, neizvesnosti…
Trebalo mi je 39. godina da izađem iz ovog mraka i kaveza na svetlost dana…Iz kaveza koji toliko optereti da se bojiš da zgaziš u nepoznato iako znaš da si neustrašivost dobio rođenjem kao dar života.
Danas mogu da kažem da dišem punim plućima, jer sam dozvolila sebi da osećam i propustim sve emocije koje sam godinama gurala pod tepih …Jer kad „gurnete pod tepih“ bar je na tren lakše , ne suočiš se sa bolom i patnjom.
I rođendan ću proslaviti u svom tempu, bez fanfara i vatrometa da fasciniram druge, ali sa vatrometom u srcu i konfetama svuda po nebu mog života, jer sam konačno dala dozvolu sebi, da budem svoja, lagana, radosna i neustrašiva…
Volite, radujte se…živite, jer to što svakodnevno sami kreirate, jedino je što ćete i pamtiti i čega ćete se sećati onda dok vam u krilu bude sedeo neko mlađi kome ćete pričati priče iz knjige vašeg života…Neka one budu neustrašive…
S ljubavlju,
Vaša Saša
