Kad god se dogodi neka teška, izazovna situacija u životu većina se povuče u “mišiju rupu” plašeći se i da diše jer ne zna šta je “sledeće” i kakva nova “bol” će možda iznova pasti na glavu kao odron koji vas na mestu onesposobi za život ili ubije.
Na mene je padalo mnogo takvih odrona od kad sam oči otvorila u Kraljevačkom porodilištu te 82. godine i svaki put sam “preživela” i zadržala osmeh na licu. Jer sam jos kao mala naučila da mi je život prijatelj i nisam došla na ovaj svet da patim i budem u mišijoj rupi. Sigurno se pitate, a šta je sa svim tim traumama, ležanjima po bolnici, komplikacijama, ožiljcima, zar to nije patnja? Pitala sam se i ja to u jednom periodu, čak sam i mislila zašto baš ja? A onda sam “u hodu” spoznala, da ću, ili prihvatiti da učim lekcije ili se predati tugi i plakati nad “svojom sudbinom”.
Ni jedna lekcija nije bila lagana, neke su se ponavljale više puta, ali sam hrabro ostajala na nogama jer sam znala da samo pobednici idu napred.
Kako sam uspela? Pomogla sam sama sebi onog trenutka kad sam počela da obraćam pažnju na poruke koje mi šalju srce i duša, a ne na mišljenje okoline. I znam da bi se mnogi stideli da žive slobodno kao što ja to radim, i osetim ponekad znatiželjne poglede dok šetam gradom. I onda vidim koliko još imaju da uče da bi njima bilo bolje. Oni moj hod vide kao “nepravilan” ja ga vidim kao dar jer uopšte hodam. Stvar je percepcije.Pišem, jer oko sebe vidim puno vas koji se plašite života. Dišete sa pola kapaciteta, osmehujete se bojažljivo, propuštate magične trenutke jer i dalje robujete onome “kakav ću utisak ostaviti” , “a šta će reći drugi?”. Ako vas je život već nagradio da ste dobro, “zdavi i pravi” i sposobni da stvarate izobilje i kreirate bajku od sopstvenog života, zašto sebe stavljate u kavez i oduzimate slobodu življenja ne biste li drugima udovoljili i živeli po njihovim pravilima?
Ako baš sad donesete odluku da radite po svojoj volji i živite ispunjeni dečijom radošću, budite svesni da nije kasno. Ako to bude sutra, za mesec, ili godinu dana, ni tad nije kasno. Život vam je najveći partner na vašem putu kojim sad idete, a ne opasni dželat.
Prestanite da se krijete po ćoškovima sopstvenog života i strahujete da li ispunjavate očekivanja drugih. Probudite radost, neka vam osmeh zameni smrknuti izraz na licu, ne dozvolite da se za 20 ili 30 godina zapitate gde vam je “pamet bila”.
Preuzmite stvari u svoje ruke, ako se i uplašite, ove za vas možda prevelike odluke, pravi je trenutak da se zapitate ZBOG KOGA ŽIVIM? Šta me čini srećnim?
