Zašto  je postalo „neprihvatljivo“ reći svoje mišljenje?
Kako se ponašati u prijateljstvima gde si samo
„podoban“ ako klimaš glavom i ćutiš?
Ta dva pitanja vrzmaju mi se po „po glavi“ poslednjih meseci.
Kad god pomislim da sam možda sve posložila i shvatila KAKO i ZAŠTO, upali mi se lampica “ Saša sve je mnogo jednostsvnije. Gde se ne osećaš prijatno, nije ti mesto.“
Tako često počinju razgovori koje vodim sa sobom.U tim razgovorima i čujem najiskrenije odgovore, koje mi srce jasno i glasno šalje.
Pa ako je tako jednostavno kao što srce kaže, zašto onda boli?
Bez obzira da li vaše veze, brakovi, prijateljstva traju godinama/deceniijama, ako u istim ne možete biti do koske iskreni i svoji-BEŽITE.
Ljudi koji pokušavaju da vas menjaju za „vaše dobro“ ili vas savetuju da bi nekad trebalo prećutati mišljenje ili ne reći istinu, ne vole vas, već sliku koju imaju o vama u svom umu.
Niste dužni da ćutite, zatvarate oči, smejete se kad vam se plače, da biste opstali u nekom odnosu. Ako ipak pristanete na takav kompromis budite spremni da platite cenu koja je mnogo puta PREVISOKA. Što duže ćutite i trpite da biste se uklopili u neki odnos ili bili prijateljica/ prijatelj kakav se od vas očekuje, veća je mogućnost da vam strada samopouzdanje, postanete depresivni i anksiozni. Nikad nisam umela da fejkujem, u svim odnosima sam bila 100% svoja, ali nisam ni ćutala. Nisam želela. Ako im je potrebna ona koja samo klima glavom, nek kupe plastičnu lutku da sedi za stolom, ja izlazim iz te priče, trčeći.
A šta će drugi reći? Šta vas briga.
Sve što vas košta sopstvenog mira i sreće preskupo je. Neka vam luksuz budu druge stvari. Sa srećom se ne kocka, bar ne svesno.
Sebi ste najvažniji, ako ste to smetnuli sa uma, ponoviću još jednom SEBI STE NAJVAŽNIJI.
Ako ne volite sebe, kako ćete druge?
Kad sam bila mala, roditelji su me učili da čuvam prijateljstva koja traju dugo, jer su ona prava.
Sad kao „velika“ mogu da kažem da nema pravila i da „dužina“ poznanstva ne garantuje kvalitet. Ljudi se menjaju, očekivanja, stil života, samim tim i kvalitet ljudskih odnosa.
Autentične smo osobe, ne odredjuju nas ljudi sa kojima se družimo. Jer trebalo bi da smo već formirane ličnosti, odrasli ljudi sa stavom zar ne? Da li ćemo se naći u društvu ljudi koji se dugima ne svidjaju, naša je stvar. Dok god su takvi dobri prema meni, briga me šta „komšiluk“ priča. Donosite sud o ljudima na osnovu svog iskustva, a ne po tome šta „grad“
priča.
Prava prijateljstva su ona koja vam stavljaju osmeh na lice, u kojima možete reći ono što mislite bez straha da vas druga strana neće razumeti ili osuditi. Takva prijateljstva postoje, a ona koja to nisu, spakujte u fioku prošlosti.
Boleće, ali kad zaboli setite se da nemate ni sekund vremena da trošite na bilo koga ko vas dovede u situaciju da se zapitate „Da li je do mene?“, „Jesam li dovoljno dobra?“.
Nekad je mnogo lekovitije provesti vreme u tišini, sa sobom, nego u ekipi koja vam se smeši dok ste tu, a čim odete „pljucne“ po vala.
Kako ćete živeti?
Srećno zbog sebe ili okruženi poltronima zarad lajkova i socijalnih mreža, kako bi se drugi divili tom lažnom, izrežiranom životu?
Odlučite što pre.
I ne zaboravite, prijatelji su porodica koju sami sebi biramo.
Birajte pametno.