Budim se, gorak ukus u ustima, što od vina, što od događaja od noćas od kog ne mogu da se “opasuljim”. Razmišljam da li da pišem ovo što upravo pišem, dok su mi pune oči suza. Kažu da pisanje ima terapeutsko dejstvo. Znam, sve ovo vam deluje kao poznat početak priče, valjda i jer smo se svi navikli kako počinju sve loše priče u ovoj zemlji. A ova je baš loša.
Kad sam počela da pišem kolumnu “Sunčana strana života”, obećala sam sebi i vama da ću biti brutalno iskrena. Takva i pišem ove redove sad, jer želim da znate da iz svakog stresa, pada, emotivne povrede, idiotskog ponašanja okoline, možete i morate da izađete JAČI jer to DUGUJETE SEBI.
Srećna i raspoložena, doterana i sa sjajem u očima krenuh na rođendan prijateljice. Kao što na slavljima i biva, puno smeha, pesme i radosti nije nedostajalo ni sinoć. Krećem do toaleta, zaustavlja me nepoznat dečko pitanjem „imaš momka?“ rekoh mu da nemam, na njegovo pitanje zašto, odgovorih da je takav period. “šta ti je? Jel si ti bolesna?“ I očima mi pokazuje na moju visinu. Ljubazno mu rekoh „Ne, samo sam operisala kučmu, zbog toga sam niska.“ mladi gospodin nastavlja „imam jednog bolesnog druga, super je mogu da vas upoznam.“ Šokirana nastavih do toaleta, naslonih se na zid, udahnuh par puta bukvalno kao u filmovima, da se dozovem sebi i ne briznem u plač. Vodim ozbiljan razgovor sa sobom, rođendan mi je najboljoj drugarici, neću praviti haos, iskuliraću. Vraćam se, on nastavlja istu priču. Nisam mogla, ustvari nisam želela da prećutim, pitala sam ga zašto misli da ja ne mogu da imam potpuno zdravog momka? Ućutao je. Znam da će i neki koji budu čitali ovo što pišem da pomisle kako ovaj momak ništa nije loše rekao, zbog takvih koji u ovakvim stvarima vide dobro i smatraju da svako ko se ne uklapa u nametuti kliše društva treba da živi u svoja četiri zida, nam i jeste ovako u zemlji. Da li su predrasude popile razum ljudima? Da li smo otišli totalno u aut? Sela sam na svoje mesto, a oči pune suza i ruke mi se tresu. Pita me drug šta se desilo i kaže „kako si smela sebi da dozvoliš da budeš nepripremljena?“ Došla sam da se provedem, da li uvek trebam da budem “pod punom ratnom opremom?” Imam li pravo da se osećam lagodno i srećno? Očigledno ne.
Kad sam pitala ko je gospodin provodadžija, rekoše mi sin uglednog lekara, budući doktor. Vratih se do njega da ga pitam jel ima nekog druga psihijatra da popriča malo sa njim i upitah ga jel moguće da će on nekog lečiti uskoro? Možda nisam fizički jaka, ali verbalno sečem preciznije nego mač.
Neću dozvoliti da mi ovakvi ljudi menjaju samopouzdanje , hvala mu, samo sam svesnija jednog, možda nemam visinu, grudi veličine 4 i „ispravan“ hod, ali imam ono najvrednije, čisto srce. Ljude ne delim na zdrave i bolesne, žute, bele, crne, katolike i muslimane, već gledam njihovu dušu. Nisam odgovorna za ponašanje drugih, ali jesam za svoje i ne dam na sebe. Ne dozvolite da vas nevaspitani primitivci povrede, bar ne na duže od minuta, oni ne znaju bolje. Jednostavno je tako i što je najtužnije ne misle da su pogrešili. A vi budite mudri,a ne uvek fini. Ne morate da odgovorite na svako postavljeno pitanje pa makar ljudi pomislili da ste uobraženi ili drski. Jedino što morate jeste da volite sebe i gajite svoju AUTENTIČNOST pa makar to značilo da ste suncokret u polju lavnde. Okrenite se ka suncu i zasijajte.
