STRAH U SRCU BRIŠE SJAJ U OČIMA

“Da li ćeš se slomiti od straha da ne pogrešiš ili ćeš istupiti hrabro i verovati sebi i životu? Odluka je samo tvoja…”

Da li dobro izgledam? Smem li to da kažem? Šta misliš, da li da ga zovem? Kad zastanemo i razmislimo, postaje nam jasno da potvrdu za korak napred, od najbanalnijih do ključnih životnih odluka, tražimo svakodnevno ali- OD DRUGIH.
Ne samo vi, i ja sam to radila, baš kao i mnogi iz našeg okruženja. I godinama je bilo tako. Da li drugi mogu bolje da znaju šta je dobro za nas? Ponekad možda- da, ali u većini slučajeva to je zaista samo nedostatak hrabrosti, samopouzdanja da preuzmemo odgovornost za sopstven život. Lakše nam je da poslušamo prijatelja ili prijateljicu i da, ne daj Bože, ako nesto krene po zlu, možemo da kažemo: “pa, ti si mi rekla, što sam te slušala”.

Poverenje u život

Osećaj podrške je nešto što svima prija: “možes ti to, samo napred, pa to nije ništa za tebe, za čas ćeš završiti. Ti si maher za to.” To su svakako reči koje nam daju vetar u leđa. Dok god ima nekog da je tu. Kad se bude desilo da odluku moramo da donesemo sami, jer je baš takav trenutak i nigde nikog nema iz našeg tima podrške, šta će se dogoditi? Da li ćemo se slomiti od straha, straha da ne pogrešimo ili ćemo istupiti hrabro i verovati sebi i životu? Nedostatak samopouzdanja prouzrokovan je strahom od neuspeha. Bar sam ja došla do tog zaključka. Kad god sam se plašila da donesem odluke, plašila sam se neuspeha. Shvatila sam da me to opterećuje, koči moj napredak.

Pogled u oči i dušu

Obavila sam razgovor sa sobom. Znam, nekad su ti razgovori najteži, nekad najlepši, zavisi od toga koliko smo spremni da sebe pogledamo u oči i dušu.
Pitanje koje mi je pomoglo da samopouzdanje pobedi strah je: šta je ono najgore što može da ti se dogodi? Najgore? Da ne ostvarim cilj. I šta će onda biti? NIŠTA, jedno veliko ništa. Nastaviću da živim sa svakodnevnim šansama da pravim nove planove i ostvarujem ciljeve. Da li je moguće da je to tako jednostavno, sigurno se pitate… Jeste, jednostavnije nego što vam možda sad u ovom trenutku izgleda.
Ponekad previše očekujemo od sebe. Stavljamo i suviše tereta na svoja pleća. Gubimo sjaj u očima od straha u srcu. Više se plašimo da ne razočaramo druge, nego nas same. Jer, ja ću sebi oprostiti, ali kako će mi oprostiti neko ko je verovao u mene, a ja to nisam ostvarila… Muči mnoge ovo ludo pitanje, a odgovor je jednostavan. ŠTA ME BRIGA. Živim život za sebe, ne zbog drugih. Ostvarujem snove, ali ne da bi me neko tapšao po ramenu . Ako me i zatapše, sigurno mu neću pomeriti ruku, mada i bez toga mogu da živim.

Najčistija ljubav

Da li ce roditelji biti srećni izborom posla? Kako će preživeti moje preseljenje? Majci se ne sviđa moja žena? Uh, koliko problema. Dok zadovoljimo očekivanja svih drugih, naše samopouzdanje otišlo je na put, nekad i bez povratka. Dok ispunimo ocekivanja drugih…. Dokle? Ne moram da ispunjavam ničija očekivanja. Samo svoja.
Mnogi od vas na prvo mesto stavljaju tuđe potrebe, dok svoje pakuju u kofere sa katancem koji godinama zarđa toliko da ne može da se otključa. Toliko da zaboravite šta vas čini srećnima, koji su to rituali koji prijaju vašoj duši.
Da li možda volite da čitate? Slikate? Igrate fudbal sa društvom? Kad ste poslednji put uradili nešto za svoju dušu ? Mnogi od vas ne mogu ni da se sete.
Kad sam spoznala veliku istinu, da sve ljubavi počinju od one prema sebi, počela sam da živim predivan život . U prvi mah je bilo pomalo čudno jer sam nakon godina ugađanja drugima morala da se naviknem na nov zadatak, da izuzetno brinem o sebi, svakog dana bez izgovora.
I posle mesec dva, nisam skidala osmeh sa lica, naučila sam se da uživam.
O samopouzdanju nisam ni mislila, bilo je tu, blještavije nego ikad.
Znam, mnogi su učeni da su sebični ako previše vole sebe. Ta ljubav je najčististija, kad je primenite bićete i bolje dete svojim roditeljima, bolji roditelj svojoj deci, supružnik i prijatelj. Jer, kad ste vi zadovoljni to zadovoljstvo se prenosi na sva ostala životna polja.

Biti najbolji

Znam primere gde manjak samopouzdanja proizilazi iz vaspitanja i roditelja koji su govorili deci: ma, kakav tvoj fudbal, imaš dve leve noge! Ne znaš čicč Glišu da nacrtaš, sad ćeš ti na slikanje? Kako da ideš na balet kad si debela? Nekad su te reči izgovorene tek tako, a ostavljaju duboke posledice na srce I um mladih bića. Ta deca se možda nikad ne usude da pokušaju jer im je rečeno da oni to ne mogu, a možda bi bili NAJBOLJI. Roditelji mnogo puta iz najbolje namere misle da znaju šta je najbolje za njihovu decu. I ja to, kao neko ko još nije roditelj, donekle razumem. Ne bi li bilo divno kad bi se roditelji usudili da ponekad možda , preuzmu rizik i poslušaju dete? Tako gradite i sopstveno i dečije samopouzdanje. Divim se mojoj prijateljici koja je upisala sina na balet! Jer je dete to želelo! Srećna majka, dete još srećnije. Tom detetu neće smetati balet da bude vrhunski u košarci, samo će biti pun samopouzdanja jer zna da može SVE ŠTO ZAMISLI!

Kako zavoleti sebe?

Znate i sami da ste, sigurna sam, puno puta radili nešto što vam nije bilo omiljeno. Verujem da se i dalje sećate tog groznog osećaja tereta i nelagodnosti. Nemojte da stvarate tu muku vašoj deci. Ne ponavljajte greške svojih roditelja, učite na njima. Pustite ih da od malena znaju da donese ispravne odluke za sebe, neće imati problem sa samosvesnošću kad im to bude najpotrebnije. Tokom odrastanja mnogo mi je značilo što me roditelji nisu sputavali, nikad mi nisu rekli da nešto ne mogu . To mi je dalo energiju i volju da živim slobodno. Priznajem, teže mi je bilo da zadržim veru u sebe na ljubavnom nego poslovnom planu, ali i to sam uspela. U današnje vreme, kad vladaju silikoni i veštačke trepavice, podjednako je teško nekome ko ima ožiljak na kičmi, veliki nos ili uši, da prihvati i zavoli sebe. Borila sam se sa tim. Borila zvuči teško i bilo je teško, možda više nego što možete da zamislite.

Male i velike pobede

Kad se tinejdžerke spremaju za grad, pa ne znate koja je od njih zgodnija, mogu da obuku sve što zamisle, a ja ono što mogu, patike i majcu sa zatvorenim leđima. Patila sam, ne mogu da kažem da nisam, a onda sam svoje mane pretvorila u prednosti. Moj osmeh su bila moja gola leđa, a sjaj u očima štikle na nogama. I drugi su primećivali to , a ne ono što mi nedostaje. Pobedila sam sebe i počela da volim sve nesavršenosti. Zavoleli su ih i drugi. Kako odrastamo, sanjamo o pravoj ljubavi, imamo prve simpatije, momke i ako nismo baš po društvenim “protokolima” strah da ćemo ostati same ili da nismo dovoljno dobre. Plašila sam se i ja da neću naći ljubav, da nisam dovoljno dobra jer nisam visoka 180cm, jer ne nosim štikle… Sad znam da sam savršena jer sam jedinstvena.
Svako pronađe svoj idealan par u pravo vreme i ljubav kakva mu odgovara.
Možda si i za društvo nesavršena, ali nekome ćeš uvek biti savršena i to je tako fenomenalno i oslobađajuće.

Saša Simović
Sunčana strana života

Fotograf : Maja Dedagić
mesto snimanja : Studio Prostor
Make up : Aleksandra Sanja Orlandić Sretković
Hair:ID Hair Academy