LJUBAV SE NE PODRAZUMEVA (Saša Simović na sunčanoj strani života)

Kad ste poslednji put onome koga volite rekli šta osećate prema njemu, pokazali da vam je stalo i da li znate koliko je tom nekom važno da to zna i oseti?
Staviti osmeh na sopstveno lice svakog dana zadatak je od kojeg ne smemo odustati i kad je najteže, a još je lepši osećaj usrećiti nekoga, bilo da je to neko vama blizak ili tužna osoba u prevozu, službenica u banci, prodavačica u pekari…
Ljubav se ne podrazumeva, baš kao ni osmeh ni lepa reč.
Dobre stvari se podrazumevaju, a na loše se burno reaguje.Kad ste nekog poslednji pohvalili? Zaboravili smo da pohvalimo trud i uspeh drugih, uglavnom znamo da se žalimo. Ko ne ume da se raduje tuđem uspehu ne zna u potpunosti šta je sreća.
Ljudi danas kriju koliko im znači kad dobiju pohvalu. Ja ću vam reći otvoreno da mi veoma znače reci hvale mojih roditelja, prijatelja, ljudi koji su u poslu bolji od mene. Ustručavamo se da pohvalimo druge da ne bi ispalo kako želimo da im se dodvorimo. Ja lično, uživam u tome da pružim podršku i da budem podržana. Mnogo su mi značile pohvale od urednice za intervjue koje sam pisala, a za druge kolege su bili “nemoguća misija”.
Nedavno mi je prišao gost u klubu u kojem radim pitavši me da li sam ja Saša. Kad sam mu odgovorila potvrdno, rekao mi je da čita sve što pišem i da samo nastavim. Pitao me je da li može da me zagrli. To su momenti koji svakome od nas greju srce i stavljaju osmeh na lice.
Drago mi je kad mi se ukaže prilika da ohrabrim mlade kolege iz posla, sa zadovoljstvom im ispričam svoju priču i možda nekome tako olakšam da izbegne moguće greške.
Ponekad se i žalim, pa se tako ne libim da vratim loše spremljeno jelo u restoranu, jer cenim svoj novac i volim kad je kvalitet u reciprocitetu sa cenom.

Čaroban trenutak bliskosti

U jednom periodu života bila sam hladna. Nisam grlila iako sam volela. Plašila sam se da ne budem povređena. Ponovo. Povređivala su me očekivanja, a ne drugi jer sam polazila od sebe i mislila da su svi poput mene. Kažu da je zagrljaj lekovit. Kad se samo vratite osećaju koji vam je probudio nečiji iskren zagrljaj, shvatite koliku moć ima taj jednostavan, a za neke, zaista težak korak. Beži se od zagrljaja zbog loših iskustava iz prošlosti, straha od emocionalne povređenosti, želje da se ne “otvorimo previše”. Udaljavajući se od sebe propuštamo čarobne trenutke bliskosti. Ljubav se krije iza straha. Kad prevaziđemo strah, upoznajemo ljubav. Ne kažem da je lako, pogotovo onima koji su doživeli loše stvari, ali nije nemoguće. Kad skupimo hrabrost i volja za ispunjenim srcem zasijaće kroz oblake prošlosti.

Da li vi grlite često?

Naučna istraživanja kažu da je za sticanje navike potrebno ponavljati ono što želimo 30 dana neprekidno kako bi nam to prešlo u naviku. Nakon tog vremena to ćemo raditi bez potrebe da se podsećamo.
Vežbajte da vam dobre stvari pređu u naviku. Vežbala sam i ja. Nije teško, a efekat je fenomenalan.
Saosećanje je za mene isto što i ljubav. Ako nemamo empatiju za druge, kako onda uopšte volimo bilo koga?Ako su nam skupe rampe, nove bolnice, magnetne rezonance nije nam skup MORAL.
Ne moramo biti moralni bednici koji će izbaciti slepu ženu iz tramvaja, okrenuti leđa na ulici osobi sa invaliditetom, zabraniti svom mališanu da se igra sa detetom koje ima autizam ili Daunov sindrom. Moramo li zvati policiju ako komšinicin sin koji ima autizam ispušta za vas čudne krike? Za vas čudne, a za njega je to jedini način komunikacije, način da kaže: “Boli me, gladan sam, volim te”… Verujem da je većina vas čula za slučaj koji potresa čitav region, a ako niste, pročitajte otvoreno pismo majke dečaka koji ima autizam.Često se pitam moramo li da bežimo od svega što ne razumemo?
Možemo da naučimo, ali ne želimo, jer “dosta nam je naše muke, šta nas briga za druge”.
Možemo biti ljudi. Empatični, divni, oni koji imaju saosećanje za komšiju, rođaka, nepoznatu osobu na ulici, psa, mačku, za sva živa bića.
Da li ikad pomislite kakav je jedan dan roditelja HEROJA čije je dete bolesno i on ne zna kako će mu platiti skupo lečenje?
Da li mislite da taj roditelj brine o tome koliko je lajkova dobio na instagramu ili facebooku? Sigurna sam da među prijateljima, bar neki od vas imaju nekog roditelja HEROJA.
Možda ne možete da platite lečenje tom detetu, ali možete zagrliti tog roditelja i dozvoliti mu da u tišini vaših duša, u tom trenutku oseti spokoj i zna da nije sam.
Sve se menja, samo se mi ne menjamo. U tome je problem.
Nemojte okretati glavu kad vidite baku da ne može da pređe ulicu jer je stara i nemoćna, ne okrećite glavu kad vidite nekog da leži i ne može da se pomeri jer mu nije dobro. Ne okrećite glavu, čak ni kad je drugi okreću. Pet minuta vašeg vremena nekom znači sve, a u vama će probuditi ljudskost i najlepše emocije.
Ja znam da vi to možete, da mi to zajedno možemo.
Ponekad je potrebno da pogledamo oko sebe i podržimo rešavanje problema, a ne njihovo “šminkanje” lošom šminkom ispod koje se i dalje sve nazire.
Pišem ovo sve jer i dalje verujem u nas, da smo i dalje ljudi.
U mom životu na sunčanoj strani, sunce sija jer ja tako biram. Sigurno sam imala više razloga od većine vas da budem sebična i nesrećna. Nisam to dozvolila.
Ako mogu ja, možete sigurno i svi vi. Ovo pišem zato što želim da se ljudima ispuni srce toplinom i srećom.
Sunce zasija onda kad se ljudskost probudi, kad empatija ponovo zavlada i kad počnu da nas raduju tuđi osmesi.

Saša Simović
Sunčana strana života

Fotografije: Sanja Rajković i Milan Medić
Mesto snimanja: Hotel Crystal, Beograd
Make up: Aleksandra Sanja Orlandić Sretković