Osho, jedan od najrevolucionarnijih mislilaca našeg vremena o ljubavi je rekao mnoge mudrosti:
„Osho, šta je ljubav? Zašto sam toliko uplašen od ljubavi? Zašto ljubav izgleda kao nepodnošljiv bol?
Pitaš me: “Šta je ljubav?”
To je duboki poriv biti jedno sa celinom, duboki poriv da se „Ja“ rastopi u jedinstvu. Ljubav je takva jer smo mi odvojeni od vlastitog vrela. Iz takve pozicije rađa se žudnja za vraćanje u jedinstvo, da postaneš jedno s tim.Ako iščupaš drvo iz tla, ako ga iščupaš iz korena, tada će drvo dobiti veliku želju da se vrati nazad tlu, jer je to njegov stvarni život. Sada to izumire. Izdvojeno, drvo ne može živeti. Ono treba da živi u zemlji, sa zemljom, kroz zemlju. To je značenje ljubavi.
Tvoj ego je postao barijera između tebe i tvoga tla – celine. Čovek je prigušen, ne može disati, izgubio je svoje korene. On nije dugo prehranjivan. Ljubav je žudnja za dobijanjem životnih sokova; ljubav je puštanje korenja u egzistenciju. Taj problem je razrešiv ako se predaš suprotnom: zato je muškarac privučen ženom, žena muškarcem. Muškarac može naći tlo kroz ženu, može postati utemeljen kroz ženu, a i žena može postati utemeljena kroz muškarca. Oni su dopuna jedno drugom. Kao muškarac je polovina u očajničkom pokušaju da bude celina. I žena je samo polovina. Kada se te dve polovine sastanu i počnu stapati, mešati, tada se oni prvi put počnu osećati utemeljenim, prizemljenim. Velika radost se rađa u domu.
Ne samo da se kroz ženu možeš utemeljiti, već kroz nju možes stići i do Boga. Žena je samo vrata, a i muškarac je isto tako prolaz. Muškarac i žena su vrata do Boga. Žudnja za ljubavlju je žudnja za božanskim. Ti to možeš shvatiti, a i ne moraš, ali tvoja žudnja za ljubavlju će stvarno dokazati postojanje božanskog. Nema drugog dokaza. Pošto čovek voli, Bog postoji. Pošto čovek ne može da živi bez ljubavi, to je dokaz da postoji božansko. Težnja za ljubavlju nam ukazuje na to da kao usamljenici samo patimo i zamiremo. Zajedno, mi rastemo, negujemo se, bivamo ispunjeni.
Ti pitaš: „Šta je ljubav? Zašto sam tako uplašen od ljubavi?“
Evo zašto je muškarac uplašen u ljubavi – trenutkom tvog stapanja sa ženom, ti gubiš svoj ego, a i žena gubi svoj ego stapajući se s muškarcem.Ovo treba shvatiti: ti se možeš utemeljiti u celinu samo ako izgubiš svoj ego, sebe; nema drugog načina. Ti si privučen celinom jer se osećaš lišenim životnih sokova, i kada dođe trenutak da iščezneš u sveobuhvatno, počinješ da osećaš strah. Javlja se veliki strah jer si izgubio sebe. Ti tada ustukneš.
Tako se stvara dilema. Svako ljudsko biće treba da se suoči s tim, da se susretne s tim, da prođe kroz to, da to razume.
Ti moraš da razumeš da su obe stvari nastale od istog. Ti osećaš da bi bilo divno da to iščezne – nema brige, nema napetosti, nema odgovornosti. Tako ćeš postati deo svega kao što je to i drveće i zvezde. Sama ideja je fantastična. Otvara vrata, misteriozna vrata tvog bića. Tako nastaje poezija. To je romantično. Ali ako ti stvarno kreneš u to, tada se pojavljuje strah, u smislu: „Ja ću nestati i ko zna šta će se još dogoditi.“To je nalik reci koja stiže do pustinje, kao slušanje šapata pustinje… oklevanje, on želi to da prevaziđe, želi da nađe okean, oseća da postoji želja i fini osećaj kao: “Moje odredište je tamo”. Nemoguće je odrediti bilo kakav razlog, ali postoji neki unutrašnji prekor koji nalaže: “Nisam završio. Još treba da tragam za nečim većim.” Nešto duboko iz mene govori: ”Pokušaj, pokušaj jače – prevaziđi tu pustinju”.A onda pustinja kaže: ”Poslušaj mene: jedini način je da ispariš s vetrovima. Oni će te poneti iza pustinje”.
Reka želi da ide iza pustinje, ali pitanje je veoma prirodno: “Šta je za mene dokaz da će vetrovi meni dozvoliti da ponovo postanem reka? Jednom, kad nestanem, više neću moći da se kontrolišem. Dakle, šta mi garantuje da ću ponovo postati reka, ista reka, isti oblik, isto ime, isto telo? Ko zna? I kako ću verovati da, kada se jednom predam vetrovima, da će mi oni dopustiti da ponovo postanem zasebna?” U tome se sastoji strah od ljubavi.
Ti znaš, ti si se uverio da bez ljubavi nema života; bez ljubavi si lišen nečeg nepoznatog, neispunjen si, prazan. Ti si isprazan, ne posjeduješ ništa; ti si prostor bez sadržine. Osećaš prazninu, neispunjenost i siromaštvo. Uverio si se da postoje putevi koji te mogu ispuniti.Ali kada se približiš ljubavi, rađa se veliki strah, sumnje nastaju: ako se opustiš, ako stvarno uđeš u to, hoćeš li ikada moći da se ponovo vratiš? Hoćeš li moći da zaštitiš svoj identitet, svoju autentičnost? Da li je to vredno tvog rizika? Tada um odluči da ne rizikuje jer, bar si tako „ti„- iako bez životnih sokova, nepripremljen, gladan, jadan – ali si barem „ti“. Iščeznuti u nekoj ljubavi, pa ko zna šta će se dogoditi? Ti ćeš nestati, a ko ti garantuje da ćeš onda doživeti radost, blaženstvo, ili da ćeš sresti božansko?
To je isti strah koji seme oseća kada nestane u tlu. To je smrt i seme ne može predvideti da će iz te smrti nastati život.“
„Život,ljubav,smeh“
