Koliko god nam se dogadjale nedaće kao narodu, uvek smo imali razlog za slavlje… Radovali  smo se njima i njihovim uspesima. Sportisti, vaterpolisti, najaveći ponos nacije. Možda zvuči kao izlizana rečenica… Ali shvatih da nije…

I večeras…  baš oni su nas podsetili šta je najvažnije… Naši delfini, ovi koji su nam nebrojank puta pokazali da plivaju najmoćnije onda kad je “more” najnemirinije…Sloga, jedinstvo, ljubav i požrtvovanost ono je što nas svaki put ujedini kao narod. Kad god neko od njih igra čini mi se da u našoj zemlji nekako sve stane. Najglasniji smo, ne u žalbama i ogovaranju drugih, za promenu, u radosti i slavlju mladih ljudi koji igraju za svoj narod i zemlju. I kad bi možda mogli da odmore od naporne sezone koju su imali igrajući za klub ili pojedinačno u sportu u kom se takmiče, oni odlaze na pripreme i daju sve od sebe… Za još jednu radost na “balkonu” i stotine hiljada ljudi koji će iznova slaviti sa njima, još sjajniju medalju ili titulu. 

Svega ovoga se setite i sledeći put kad pomislite “pih kako baš sad izgubiše”, “nisu se ništa potrudili”. Kao i u životu i u sportu nekad dobiješ i izgubiš. Kad sunce zaklone tamni oblaci ne zaboravite sve dobro što vam se u životu već dogodilo, jer samo radost i vera pokreću nadu i boje život najlepšim bojama. 

foto: Vaterpolo Savez Srbije