Ona piše iz srca, bez straha šta će drugi reći. Uz njene rečenice se smeje i plače, prepoznaje i uči. Skromna i neposredna, pristupačna i obožavana Brankica Damjanović osvojila me je svojom iskrenošću na prvu reč i u razgovoru otkrila poruke njene duše. 

 

Kako je izgledala vaša transformacija od novinarke do književnice?

Brankica Damjanović: Nikad se to zapravo nije sasvim raslojiilo. Dok sam radila kao novinar, uprkos tome što sam bila angažovana u informativnoj redakciji, volela sam da pravim i televizijske priče o zanimljivim ljudima i događajima. Prilozi su imali tu neku dozu literarnog izraza. Danas, kad više nisam u novinarstvu, uočavam da su mnoge priče iz mojih knjiga prebojene novinarskom težnjom da se sa malo reči iskaže suština. A ako me pitate kako se to dogodilo da od novinara postanem pisac, reći ću Vam – odlukom. Neopozivom odlukom da napustim televiziju kao medij. Kad se to dogodilo nastavila sam da pišem, ali izvan redakcije. Može se otići iz kolektiva, ali ne i iz sebe.

Rekli ste jednom prilikom da se piše srcem, a olovkom zapisuje. Na Facebook platformi vas prati blizu 150.000 ljudi, da li je vaš profil na FB u stvari još jedna knjiga u nizu?

Brankica Damjanović: Fejsbuk, kao uostalom i ostale društvene mreže, tekovina je novog doba i kao takvu je i doživljavam. Hoće li se pisati mastilom, na pisaćoj mašini ili na računaru nije presudno za kvalitet onoga što pisac ima da kaže. Fejsbuk je medij koji omogućava da autor bude u direktnom kontaktu sa čitaocima, da neposredno prati njihovu reakciju, ali sam čin stvaranja je uvek samo između pisca i Onoga koji se kroz ideju oglašava i materijalizuje uz pomoć čoveka koji ima snažnu potrebu da piše. Društvene mreže, ma koliko donosile svojevrsnu popularnost autoru, ne utiču na kvalitet nečijeg stvaralaštva. Biti poznat nije isto što i biti priznat.

Odlazak iz novinarstva i rada u kolektivu pružio vam je slobodu, kad ste donosili tu odluku da li ste imali bar mrvicu straha od, na neki način nepoznatog?

Brankica Damjanović: Ne. Ništa ne radim iz straha. Odluke koje donosim i koje sam ranije donosila su toliko dugo sazrevale u meni, kroz svakodnevna preispitivanja, da kad nešto odlučim onda to više i nije izbor, već neminovnost. Tad nema ni straha, ni kajanja. Iskustvo mi je pokazalo da ni strahu ni kajanju nema mesta i da je svaka takva odluka donosila promene na bolje u mom životu.

Pišete veoma autentično, ogoljeno i u ljudima budite emocije, od suza do smeha, grča u grudima i radosti. Kad ste objavili svoju prvu knjigu kakve su bile reakcije vaše porodice na potpunu iskrenost koja se utkala u papir?

Brankica Damjanović: Jednom sam u šali rekla da kad razmišljam o tome kako ove tekstove na društvenim mrežama i  u mojim knjigama, čitaju moji rođaci, komšije, prijatelji, nekadašnji profesori, odmah izgubim motiv da bilo šta kažem. Razmišljanje o reakciji drugih ljudi na ono što radimo nije baš stimulativno, posebno ako neko piiše i radi to ovako lično. Srećom, poriv da pišem je toliko snažan da mu ništa nije moglo stati na put. Porodica je čest motiv u mojim tekstovima. I tu se vidi koliko mi znači i koliko članovima moje porodice  značim ja. Razumeju me. To je već dovoljno da me podržavaju i vole. A uz to i sve što radim.

Rekli ste da je inspiracija za naslov knjige REKLA MI JE VOLIM TE, bilo iskreno volim te od čitateljke koja vam se obratila. Koliko je u današnje vreme izazovno biti iskren i otvoren?

Brankica Damjanović: Može li se uopšte pisati i živeti drukčije? Možda neko i može. Ja sasvim sigurno ne. Moje knjige su odraz mog života. Niti mogu niti želim da bude drugačije. Otuda izjava „Volim te“ od nepoznatih ljudi. Vole i prepoznaju sebe.

Kako ste se odlučili da budete i izdavač vaših knjiga?

Brankica Damjanović: To je nekako došlo spontano. Nije to bio trenutak, već proces. Imam iskustva i sa izdavačima i sa samostalnim izdavanjem knjiga. Ovo drugo mi za sada sasvim odgovara. Sve je dakle u mom osećaju, ne u kalkulisanju bilo koje vrste.

U neposrednom razgovoru rekli ste mi da je roman u pripremi. Kad možemo da ga očekujemo?

Brankica Damjanović: Izbegavam da dajem prognoze o tome, jer se pokazalo da ne mogu baš da ispoštujem rokove koje sam ranije u vezi sa tim određivala. Roman je tu, u meni, samo mi malo nedostaje vremena da ga privedem kraju. Razlozi su svakako lepi i opravdani– druženja sa čitaocima. Sve su učestalija i sve emotivnija, pa se ili pripremam za njih ili posle književnih večeri sabiram snažne utiske o tome koliko divnih ljudi ima i koliko sam srećna što se pronalazimo, prepoznajemo i pomažemo jedni drugima na putu duhovnog rasta.

Koliko je važna vera u dobar ishod svega u životu i kako da postane deo naše svakodnevnice?

Brankica Damjanović: Dragocena. Meni je vera promenila život. Vera, ne religija. U jednom trenutku svog života snažno sam osetila prisustvo Boga i od tog trenutka je krenula moja lična čarolija. Nikada Mu više nisam okrenula leđa, nikada posumnjala.  Šta god da mi se dogodi znam da je za moje dobro. Izbegavam da dajem savete, jer teško da bi jedan savet i jedno iskustvo, makar bilo i moje, koristilo svakome. Svako od nas ima nekog, ima nešto u šta veruje, nešto što voli celim svojim bićem. Tu, u toj ljubavi su odgovori na sva pitanja i nedoumice. Ne mora to biti Bog, ali na kraju svako shvati da to uvek jeste On. U svemu.

Najveća razočarenja mnogi su doživeli u svojim životima zbog očekivanja koja su imali, kako da oprostimo svima koji nas se nisu setili u za nas najvažnijim momentima?

Brankica Damjanović: Setimo se mi, se kad god možemo, da smo i sami nekad nešto zaboravili da učinimo, da kažemo. Pokušajmo da ne očekujemo ništa, ma šta da činimo za nekog. Nismo li već dobili mnogo kroz mogućnost da doživimo to što zovemo najvažnijim momentima. Ma koliko da je ljudi oko nas, uvek smo negde sami na ovom svetu. Kada kažem sami ne mislim da smo izgnanici, već upravo suprotno, da je sve(t) u nama. Možemo li razumeti sebe, lako ćemo onda razumeti i druge.

Na koricama vaše knjige RUKOPIS MOGA BRATA piše PITAJU ME ŠTO NE SPAVAM NOĆU, PITAM LI JA NEKOG ŠTO NIJE BUDAN DANJU? Koliko ljudi ustvari životare umesto da žive punim plućima?

Brankica Damjanović: Još uvek je mnogo spavača među nama. Divnih duša tu ima. Vrednih, disciplinovanih, odgovornih, a opet negde izmeštenih iz sopstvenog centra. To su ljudi koji izvršavaju zadatke, ali zaborave da se pitaju šta je svrha svega, pa povremeno osete talas tuge kojoj ne mogu pronaći uzrok. Ima i onih koje i ne zanima svrha. Onih kojima je dovoljno to što mogu da vide, čuju, dodirnu. Pa ipak, sve je više probuđenih duša. Vidim to tokom susreta sa njima na književnih večerima. Dolaze bolji dani. Sviće. I mnogi će se spavači probuditi.

Delovi u kojima spominjete svoju majku, svaki put me podsete koliko sam blagoslovena što mogu moju da zagrlim. Koliko je važno da volim te i ostale nežnosti ne ostavljamo za sutra koje nikom od nas nije zagarantovano?

Brankica Damjanović: Ne postoji sutra.

“Rukopis moga brata” je jedna od vaših najprodavanijih knjiga, rekli ste, da ste doživeli velike uvide dok ste je pisali, koji je ostavio najsnažniji utisak na vas?

Brankica Damjanović: Nasnažniji utisak je da nema jednog utiska. Kad čitam tu knjigu pitam se ko je to uopšte pisao. Zatvorim oči I znam ko. Onaj koji je učinio da se toliko prepustim da kroz mene nesmetano može da teče ljubav. To je moj najveći životni blagoslov. To prepuštanje i poverenje.

Vaš brat po Ocu , Rade, uveo vas je u svet ezoterije i metafizike, on vam je i velika podrška, šta je ono što vam je “dalo krila” na početku vaše karijere književnika, a upravo Rade vam je rekao?

Brankica Damjanović:Nije to reč, nije rečenica. Rade postoji. Živi I svojim životom svedoči da dobrota I čista ljubav postoje. Njegov životni “rukopis” je mojoj duši najčitljivi od svih ljudi na ovom svetu.  Rade je postao merna jedinica za ljubav. Moji prijatelji u šali umeju da kažu: “Volim te tri Radeta”.  Ta se ljubav ne da objasniti, ako ijedna uopšte može.

Najlepši darovi su oni koji dolaze od i iz srca, možete li podeliti predivnu priču kako je nastala knjiga posvećena vašem sinu, a kasnije ćerki Melaniji?

Brankica Damjanović: Naše starije dete, Jovan, dečak vanserijske inteligencije je za svoj 18. rođendan od porodice na dar dobio svoj životopis od rođenja do punoletstva. To je knjiga “Moj sin Jovan” koja predstavlja skup dragocenog sećanja na njegovo rođenje I odrastanje. Kad sam tu knjigu pisala nisam ni znala koliko će joj se on obradovati. Bila je to moja mala tajna I iznenađenje. Vrlo uspešno. Nekoliko godina potom moja ćerka  Melanija je tražila knjigu o sebi, istim povodom – za 18. rođendan. Hvala joj na tome. Dobili smo tako, kao porodica, još jedno svedočanstvo o odrastanju u uslovima rata, izbeglištva, selidbi I seoba I ono najvažnije – njenu radost. Neke se knjige pišu srcem, neke se piše srce. Ove dve je srce pisalo.

Kažete da je jedan od najboljih saveta koji ste do sad dobili bio onaj da “prigrlite dete u sebi”?

Brankica Damjanović: Van svake sumnje. Tragedija koju sam doživela u detinjstvu učinila je da to se to dete negde zamrzne u svom bolu I ostane pomalo zaboravljeno i od mene same. Možda mu nisam smela više prići iz straha da ću videti nešto što će me dodatno potresti i izmestiti iz pozicije koju sam tokom života izgradila na ličnom i poslovnom planu. Kad sam savet poslušala i prigrlila to dete, pomogla sam ne samo njemu, već mnogo više sebi sadašnjoj da živim život koji nije bežanje već mnogo pre radosno iščekivanje svega.

Možete li mi reći nešto više  o  “ I malo preko”  koja se pokazala kao sto posto tačna u životu vaše porodice?

Brankica Damjanović: Fenomen “I malo preko” je, sad to znam pouzdano, nagrada koja neizostavno stiže od života ukoliko uspemo da savladamo određene prepreke na koje ćemo svakako tokom životnog puta nailaziti. Ako nešto želimo, a to se ne dogodi na način na koji bismo mi hteli, budemo li ostali mirni I nastavimo li da dajemo sve od sebe u okolnostima koje možda nisu više tako prijatne I povoljne za nas, uvek, ali uvek, desiće se da ono što smo hteli i ostvarimo. Pored toga, zadiviće nas nagrada koja uz to ide – sve će biti još bolje nego što smo mogli I zamisliti. Toliko puta je to već potvrđeno u životu moje porodice da napominjem da fenomen “i malo preko” postoji I deluje u svakom slučaju.

Kažete da ste, kad je vaša mama preminula, imali 12 godina, morali ste odjednom da odrastete, da preuzmete  brigu o ocu, braći i mlađoj sestri? Ponovo ste pronašli malu Brankicu koliko vam je to pomoglo u brizi prema sebi?

Brankica Damjanović: Mnogo je pomoglo, ali nije sve još obavljeno. Najveći posao tek predstoji. Odnosom prema sebi posebno ću se pozabaviti u jednoj od sledećih svojih knjiga.

Književne večeri koje održavate posećuje sve veći broj ljudi, kažete da su to ustvari druženja gde se naše duše spajaju?

Brankica Damjanović: Da, to je sasvim očigledno. Ne mogu se lažirati sve te suze, zagrljaji.  Međutim, važnije od toga da se naše duše međusobno spajaju je činjenica da se tu mnogi od nas sastavljaju sa sopstvenom dušom. E, to jeste dragoceno.

Da li Brankica nešto čita? Ko je vaša inspiracija?

Brankica Damjanović: Ranije sam čitala mnogo i sve. Danas radije tihujem i odgovore tražim i dobijam direktno od Izvora.

Mnogi ljudi beže od samoće i tišine, a nebrojeno puta ste rekli da tišina daje najbolje odgovore?

Brankica Damjanović: Za tišinu je potrebno biti hrabar. U tišini se čovek suočava sa sobom, a za taj susret nije spreman baš svako. To je svojevrsno ročište koje ne može svako izdržati.  Dobra vest je da se  i to uči i da primećujem i tu promene na bolje. Znam to po pismima koja dobijam i iskustvima koja čitaoci žele da podele sa mnom.

Šta vas čini srećnom?

Brankica Damjanović: Moć da volim. Ona me ushićuje. Svakoga dana, svakog trena iznova ushićuje me to što imam moć da volim, ne postavljajući ništa kao uslov. Veliko je to.

Koliko vam, kao joga instruktoru, joga svakodnevno olakšava život?

Brankica Damjanović: Joga je promenila moje stanje svesti. Od nervozne novinarke postala sam strpljiva osoba, puna razumevanja najpre za sebe, a potom i za druge. Ko nauči da diše, već je mnogo o životu naučio. Joga to daje. I to.

Kad su vaša deca krenula na svoj put van okvira naše zemlje, šta ste im rekli?

Brankica Damjanović: Rekla sam im da idu kud god žele, ali da znaju da uvek imaju gde da se vrate. Koren im se ovde zaliva sa mnogo ljubavi, ma gde nežna biljka njihovog bića cvetala.

Da li i dalje sanjate velike snove?

Brankica Damjanović: Ne više tako velike. Njih sam ostvarila. Imam još samo jedan. Kućica u prirodi, veranda, slušanje tišine i mir. To je sve.

Kao devojčica, zamišljali ste svoje promocije knjiga, danas to živite. Vera je ustvari ključ na koji nam pomaže da ostvarimo snove?

Brankica Damjanović: Vera je ključ. Vera. Nema se tu šta dodati. Nema potrebe objašnjavati. Verujete li, vi ste već postigli sve. Ono čemu ćete potom svedočiti nazivaćete čudom, ne znajući uvek da to „čudo“ sami kreirate.

Šta je ljubav za vas?

Brankica Damjanović: Ne umem da dajem definicije bilo čega. Ljubav je meni kad pomislim na svoju decu, pa se osmehnem zadovoljno. Ljubav je kad osetim talas inspiracije, pa pre nego što krenem da pišem zahvalim za tu privilegiju. Ljubav je što sada vama odgovaram na ova pitanja. Ljubav je što će neko ovo čitati… Izvinite, možda je bolje da na pitanje odgovorim pitanjem: „A šta nije ljubav?“ Sve je ljubav. Ili je ima ili je nema. Ili je tu ili će tek doći. Pa mi smo svi plod nepojamne ljubavi Onog koji bdije nad svima nama.