Jedan od najomiljenih glumaca današnjice koji iza sebe već ima mnoštvo izuzetnih uloga, Viktor Savić u iskrenom razgovoru u prelepom ambijentu vinarije Zvonko Bogdan, otkrio mi je šta su za njega ljubav i sreća i koliko je važno da nikada ne izgubimo saosećanje za druge. 

Oduvek  ste želeli  da vas ljudi prepoznaju po ulogama, a ne po događajima iz privatnog života. Koliko vam znači što ste uspeli da se distancirate od medija i  da život vodite na sebi svojstven način?

Viktor Savić: Naravno da mi znači pogotovu što se borim upravo za  to i u narednim godinama planiram da se za to borim još više.Iskreno, novinari to ne mogu da razumeju. Oni misle da oni mene prave i da sam ja tu zbog njih, a to jednostavno nije tako. Ako uradim neki film, predstavu ili ostvarim neku zapaženu ulogu, oni će taj projekat da pomenu svakako i mene neće moći da zaobiđu. Iskreno bih voleo da se naljute na mene i da dignu ruke od mene, da me ne pitaju ništa i da me ne jure. S druge strane, tu nam dosta pomažu rijaliti zvezde jer su u centru pažnje sad, nažalost, jer ih onda deca imaju kao uzore. Ali Bože moj, i to je ok. Oni pristaju da budu u tim raznim vrstama zabava, ja ne pristajem, ovo je moj posao, moj privatan život je moj život i uopšte ne želim da mešam te stvari.

Puno uloga je iza tebe, od dečijeg pozorišta do filma, novi projekti su u planu, ali koja vam je najomiljenija uloga u dosadašnjoj karijeri, ako možete da napravite uopšte takvu selekciju ?

Viktor Savić: Svaku ulogu koju izaberem i pristanem da radim,posvetim joj se i uživam u njoj.Pogotovu sad u poslednje vreme, kad imam veću mogućnost da biram uloge, ne moram da prihvatam neke koje mi se ne rade, ili pak manje rade. Ako bih morao da izdvojim neke, to su onda svakako uloge u dečijim predstavama, jer su tu karakterni likovi do životinja bukvalno. Eto u tome uživam najviše.

Jedan od naših prvih intervjua sam radila sa vama pre nekih 10-12 godina upravo u pozorištu Boško Buha. Recite mi nešto više o vašem radu tamo?

Viktor Savić:  Buha je moje matično pozorište, tamo se zaista rade ozbiljne bajke za decu. Uloga koju igram u Snežnoj kraljici mi je jedna od omiljenih zaista. Sad spremamo jednu komediju za odrasle, za večernju scenu pozorišta Boško Buha.

Mediji mnogo koriste sve što postavite na društvenim mrežama kako bi pisali članke u nedostatku informacija i vaše dostupnosti njima. Koliko vam to u odmaže i nanosi štete?

Viktor Savić:   Iskreno da ti kažem, na telefonu nemam portale, ne kupujem novine i ne čitam tako da ja sa tim nemam kontakt. To za mene iskreno ni ne postoji. Naravno da mi odmažu, jer prenose stvari kako hoće. Šta ću im ja onda, kad oni sami smišljaju intervjue, sklapaju priče, fotke, zavisno od toga šta imaju od materijala. Nemam nikakvu komunikaciju sa njima i zbog toga mi je dosta lakše, a teže mi je jer tu priču čovek treba da proda, a ne da mu neko otme, ali ok njihove pare mi ni ne trebaju stvarno.

Koliko vam znači što ste sa mnogim kolegama pre svega prijatelj?

Viktor Savić:  Značimo jedni drugima i njihova podrška mi je dragocena, kreiraju se razne ekipe na veštački način,
iz interesa, mi jednostavno nemamo nikakav interes, mi imamo sličan smisao za humor, ukus za umetnost i družimo se lepo. Razni uticaji ljudi koji su se skupili iz čistog interesa ponekad preovladaju, tako da se mi, kao što si i sama rekla, držimo zajedno i borimo za neki svoj prostor.

Da li mislite da možemo da pomognemo mladim ljudima, koji se danas okreću materijalim stvarima pre nego nekim porodičnim vrednostima i prijateljstvima, da shvate na vreme koliko je ovo drugo zaista važnije?

Viktor Savić:  Ja se i dalje družim sa prijateljima iz osnovne škole, to su mi najbolji drugari. Mislim da je to sve značajnije od materijalnog, jer je nemerljivo sa materijalnim.

Često učestvujete u humanitarnim akcijama, da li mislite da je poražavajuće to što moramo na taj način da skupljamo novac za lečenje dece i ljudi uopšte?

Viktor Savić:  Oduvek je to tako na neki način, jer ljudima treba pomoć i mislim da je normalno da budemo humani jer  to upravo znači to – čovek. Svi smo ljudi i to treba da se podrazumeva, to nije neki veliki uspeh što sam ja uradio već normalna stvar koja treba da se podrazumeva. Trebamo da budemo humani svi i svako treba da pomogne, a to što se skupljaju pare, pa šta da radiš, takvo je vreme i situacija. Oduvek je tako bilo. U Srbiji  se ljudi razboljevaju sve više i više i to je posledica bombardovanja, ljudi su sve bolesniji i slabijeg zdravlja i to će se tek videti u godinama koje nam predstoje, pa pogledaj samo u svom okruženju. Naš je zadatak da se borimo dok smo ovde i pomognemo koliko možemo.

Šta Viktora čini srećnim i kako obnavljate svoju energiju?

Viktor Savić:  Planina i sneg, kad sam okružen šumom i snegom , od toga ne postoji veći mir. Volim i planinu leti, potoci, lepota i energija  koja ne može da se poredi ni sa čim. Šuma  mir, poneka ptičica, negde se čuje potok, to ne može ništa da zameni.

Šta je za vas sreća, a šta je ljubav?

Viktor Savić:   Nije tako jednostavno odgovoriti na to, sreća je ljubav, a ljubav je mir. Sreća je duhovno uzdizanje i duhovni mir.

Da li mislite da je danas izazovno pronaći srodnu dušu, jer vreme je takvo dominiraju stvari suprotne tradiciji i onome čemu su nas učili roditelji?

Viktor Savić:  Jeste, izazovno je, ali ovo vreme je takvo da ustvari mnogi ljudi lako dižu ruke od mnogih stvari. Čak i ti ljudi koji su našli , u doba naših roditelja, ljubavi i srodne duše, i oni moraju za to da prave kompromise, i tu postoje usponi i padovi, moraju da se bore. Najlakše je dići ruke i odustati . Pogotovu u braku, ako si se nešto obećao pred Bogom, moraš da se trudiš da to ispuniš, u suprotnom ti ništa nije sveto,a onda ništa nije ni važno. Tako da mislim da je u stvari problem opstati veći nego što je pronaći srodnu dušu.

Kako Viktor sebe vrati na sunčanu stranu života kad naiđu oblaci ili oluja?

Viktor Savić:  Kažem sebi idemo dalje i sutra je novi dan, pustim muziku i čitam knjigu. Molitva mi mnogo pomaže, molitva uvek vrati na pravi put. Padovi u okviru posla ili nečeg drugog, sve su to male prepreke u odnosu na život, mi smo mnogo mali kao pojedinci.

Mesto snimanja: Vinarija Zvonko Bogdan

fotograf: Damir Vujković