KAD IZBROJITE SVOJE BLAGOSLOVE, PROBLEMI POSTAJU MALI
„Budim se iz anestezije, još jedna operacija je završena. Tražim čokoladu sestri u šok sobi, govori mi da ne otkrijem tajnu nikom ako mi bude muka. Krišom mi donosi slatkiše, ne mogu da ih uzmem levom rukom, šaka se ne pomera. Doktor zna da nije nigde pogrešio i ne razume o čemu se radi… Moje jedino pitanje je: KOLIKO TREBA VREMENA DA SE RUKA oporavi? Svo troje se smejemo jer život nas vodi putem koji sami izaberemo i piše priče koje mi biramo,a ja sam oduvek birala one sa srećnim krajem„
Koliko je malo potrebno da zaista budemo srećni, a na to malo prečesto zaboravimo i izaberemo brige i patnju.
Zaboravljamo da jedino što istinski vredi i imamo jeste sadašnji trenutak koji olako shvatamo razmišljajući o prošlosti i budućnosti. Umesto da uživamo u lepom vremenu, komplimentima, zagrljaju majke, podršci prijatelja, ručku koji delimo sa najvoljenijima većina nas brine kako će platiti račune, šta je sa kirijom za stan, ratom za kola… jao koliko problema! Samo briga, briga, briga, kalkulacije. A kad ćemo da živimo?
Toliko svi radimo, gradimo karijere, trčimo stepenicama ka vrhu usput boreći se protiv vetrenjaca. Ostvarujemo poslovne ciljeve, ali i gubimo sebe. Jureći za karijerom i novcem upadamo u anksioznost, dok stres obara naš organizam i zarađen novac dajemo na lekove, alternativnu medicinu, zdravu hranu umesto na odmor i neke sitnice koje svakome od nas stavljaju osmeh na lice. Trčeći tempom savremenog doba usporavamo svoj život- život vredan življenja.
Svako od nas u jednom trenutku shvati da je možda bolje usporiti nego stalno popravljati duh, um i telo, oštećeno u sudarima svakodnevice. Kad se telo istroši i duša zavapi za pažnjom ne pomažu nijedna titula, vila, telefon, automobil. Jedini spas je u savršenoj brizi o sebi.
Ukus života
Koliko brzo spavamo, odmaramo, jedemo? Zaista, koliko puta jedete s nogu da čak i ne zapamtite ukus hrane. Priuštite sebi trenutke uživanja u kojima ćete zapamtiti sve ukuse života.
Mene može da obraduje i knjiga, dok neko nije srećan ni sa privatnim avionom. Svakome od nas apetiti su drugačiji kao i viđenje realnosti. Poštovati tuđe izbore najveći je oblik ljubavi i poštovanja. Da li vam je to pošlo za rukom? Koliko nam je teško da podržimo tuđe odluke ako nije po našim standardima? MNOGO. Ko kaže drugačije, laže. Kad nešto nije po našim pravilima, teško da ćemo lako reći “samo napred” bez onog ALI. Nekad iz straha da naši najdraži ne naprave grešku nekad iz uverenja po kojima živimo.Skoro sam pročitala jednu divnu rečenicu na engleskom: 99 Problems, 99.000 blessings. Ooooooo koliko je samo istinita. Kad god vidite SAMO ONIH 99 problema koji vam kidaju srce i dušu od kojih noćima ne spavate, setite se da u našim životima postoji i 99.000 blagoslova na kojima trebamo biti zahvalni. Svakog dana sam zahvalna na tome što imam još jednu novu priliku da iskreiram život po sopstvenim pravilima. Ne mogu rečima da vam opišem koliko sam zahvalna na tome što hodam, imam mogućnost da zagrlim majku i oca, da radim posao koji volim. Kad sam počela da brojim svoje blagoslove problemi su postali mali.
Sunce je uvek iza oblaka
Mislim da mnogi od nas mogu da nabroje mnogo stvari za koje smatraju da ih je život blagoslovio. Ponekad, kad se pretvorimo u gunđala i kad su nam krivi svi- od kasirke u prodavnici do vozača u prevozu, kad smo i sami sebi krivi, treba da se setimo svega na čemu smo zahvalni. Kad shvatimo da svako od nas živi život vredan življena bez obzira što neki i nisu kao filmovi iz Holivudske projekcije, počećemo da uživamo u tom sad, koje jedino imamo ne misleći o juče i sutra.
Možda ne živite u kući od 100 kvadrata i ne letujete na Maldivima, ali neki od vas imaju roditelje, imaju dete na koje su ponosni, ljubav svog supruga, brata, prijatelja. Imamo postelju u kojoj se budimo, doručak i razlog za početak novog dana i osmeh. Imamo snove koje sanjamo i dok god sanjamo, mi živimo. Sve dok možete da proživite osećaj blagosti, sreće i ljubavi znajte da ste na pravom putu. Snove niko ne može da nam ugasi osim nas samih. Rođeni smo da živimo predivan život pun momenata koji će nas ostaviti bez daha. Ako mislite da je život težak, takav će vam i biti. Ako imate viziju života kao najlepše dečije igre , igrajte se ne slušajući druge. Život i jeste igra, baš kao ona na kompjuteru- nekad dobiješ novi život i priliku, a nekad moraš da ponoviš nivo dok ne savladaš lekciju.
Toliko puta se plašimo šta će biti i plačemo za onim što je bilo, da od tog straha propustimo najlepše zrake sunca. Strah je kao magla, ne vidiš nista, samo sivilo kojem nema kraja. A sunce se krije iza te magle i oblaka. Tako se i sreća krije iza straha. Već sam pričala o tome, ali pitanje koje je meni pomoglo kad bi me obuzeo strah je: ŠTA JE ONO NAJGORE ŠTO MOŽE DA SE DESI? Kad god uhvatim sebe da sam tužna i zabrinuta postavim to pitanje i automatski sam ponovo na sunčanoj strani života.
Kao što reče Viktor Hugo: “Čovek nije rođen da tegli lance nego da širi krila”.
Ja svoje ruke širim ka predivnom životu koji svakog dana živim, a leva šaka mi je sad jača od desne, jer kao što rekoh na početku, verujem u priče sa srećnim krajem.
foto :Maja Dedagic
hair : ID Hair Academy
mesto snimanja: etno selo Tiganjica
